1
Ovo pak sudih u sebi da opet ne dođem k vama u žalosti.
2
Jer ako ja činim žalost vama, ko je koji će mene veseliti osim onog koji prima žalost od mene?
3
I pisah vam ovo isto, da kad dođem ne primim žalost na žalost, a za koje bi valjalo da se veselim nadajući se na sve vas da je moja radost svih vas.
4
Jer od brige mnoge i tuge srca napisah vam s mnogim suzama, ne da biste se ožalostili nego da biste poznali ljubav koju imam izobilno k vama.
5
Ako li je ko mene ražalio, ne ražali mene, do nekoliko, da ne otežam svima vama.
6
Jer je dovoljno takvome kar ovaj od mnogih.
7
Zato vi, nasuprot, većma da opraštate i tešite, da takav kako ne padne u preveliku žalost.
8
Zato vas molim, utvrdite k njemu ljubav.
9
Jer vam zato i pisah, da poznam poštenje vaše jeste li u svačemu poslušni.
10
A kome vi šta oprostite onom opraštam i ja; jer ja ako šta kome oprostih, oprostih mu vas radi mesto Isusa Hrista,
11
Da nas ne prevari sotona; jer znamo šta on misli.
12
A kad dođoh u Troadu da propovedam jevanđelje Hristovo, i otvoriše mi se vrata u Gospodu,
13
Ne imadoh mira u duhu svom, ne našavši Tita, brata svog; nego oprostivši se s njima iziđoh u Makedoniju.
14
Ali hvala Bogu koji svagda nama daje pobedu u Hristu Isusu, i kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu.
15
Jer smo mi Hristov miris Bogu i među onima koji se spasavaju i koji ginu:
16
Jednima dakle miris smrtni za smrt, a drugima miris životni za život. I za ovo ko je vredan?
17
Jer mi nismo kao mnogi koji nečisto propovedaju reč Božiju, nego iz čistote, i kao iz Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo.
