BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima

48. Budući da je naklonost - sam čovek, a korisna stvar jeste njegovo dejstvo i delo, i da naklonost, takođe, biva poput polja, ili teatra za izvođenje korisne stvari, i budući da, tako isto, naklonost nije moguće odvojiti od predmeta naklonosti, očigledno je da je da ni naklonost čovekovog život ne može razlikovati od korisne stvari; a s obzirom na to da naklonost i korisna stvar predstavljaju jedno, tako se i čovek, koji jeste naklonost, može prepoznati po kvalitetima njegove korisne stvari. Ta čovekova prepoznatljivost biva nesavršena i neznatna u prirodnom svetu, ali je očigledna i potpuna u duhovnom svetu. Budući da je naklonost - sam čovek, a korisna stvar jeste njegovo dejstvo i delo, i naklonost predstavlja igralište ili teatarsku binu za njegovo izvođenje, i pošto se naklonost ne nalazi odvojeno od predmeta, jasno je da se ni naklonost čovekovog život ne može razlikovati od korisne stvari; a s obzirom na to, da naklonost i korisna stvar predstavljaju jedno, tako se i čovek, koji jeste naklonost, može prepoznati po kvalitetima njegove korisne stvari. Ta čovekova prepoznatljivost na osnovu pomenutih kvaliteta biva nesavršena i neznatna u prirodnom svetu, ali je, nasuprot, očigledna i potpuna u duhovnom svetu. To stoga, što duhovno razotkriva naklonost i sve njene pojedinosti, stoga što naklonost, u svojoj suštini, predstavlja duhovnu Božansku ljubav i Božansku mudrost, a u njenoj manifestaciji se emaniraju toplina i svetlost neba; a toplina i svetlost neba, naime, razotkrivaju naklonosti ka korisnim stvarima, budući da toplota svetskog Sunca razotkriva Zemljine predmete pomoću različitih mirisia i aroma, dok ih svetlost, opet, obelodanjuje raznim bojama i senkama što stvaraju kontrast. Svaki čovek zadobija večni život u skladu sa svojom naklonošću usmerenom ka korisnim stvarima, jednostavno zato, što je naklonost - sam čovek; prema tome, kakva biva naklonost, takav biva i čovek.

49. Međutim, naklonosti, koje su usmerene ka korisnim stvarima, uopšteno se mogu podeliti na dve vrste; naime, postoji duhovna naklonost ka korisnim stvarima, kao što postoji i prirodna ka korisnim stvarima. U spoljašnjoj formi one izgledaju slično, međutim, u unutrašnjosti su potpuno suprotne jedna drugoj; iz ovog razloga ljudi na svetu ih ne mogu razlikovati, dok, nasuprot, anđeli na nebu lako uviđaju njihovu različitost, stoga što su potpuno suprotne, pošto duhovna naklonost ka korisnim stvarima daruje nebo čoveku, dok prirodna naklonost ka korisnim stvarima, budući da je lišena duhovne, čoveku dodeljuje pakao; to stoga, što prirodna naklonost ka korisnim stvarima gleda samo na čast i dobitak, dakle na sebe i svet kao na svoj cilj, dok duhovna naklonost ka korisnim stvarima gleda na slavu Božju i na samu korisnost, pa, samim tim, i na Gospoda i bližnjeg kao na svoj cilj.

50. To stoga, što postoje ljudi na svetu, koji svoje dužnosti i službe obavljaju sa mnogo revnosti, rada i marljivosti; sudije, nadglednici i oficiri, koji svoje funkcije obavljaju sa velikom marljivošću i teškim radom; sveštenici, verske vođe, ministranti, dok propovedaju s toplinom, kao i iz revnosti; učeni ljudi, koji pišu knjige pune pobožnosti, doktrina i učenosti; i drugi, koji su sličnog karaktera; i svi oni, na taj način, proizvode eminentne koristi crkvi, svojoj zemlji, društvu, kao i svojim sugrađanima; međutim, mnogi od njih to rade isključivo iz prirodne naklonosti, koja ima za cilj samo sopstvenu korist, da bi mogli da budu poštovani i uzvišeni do dostojanstva, ili zarad sveta, da bi stekli svetsko bogatstvo i postali bogati. Kod nekih od njih, ti ciljevi u toj meri rasplamsavaju naklonost prema vršenju korisnih stvari, da oni ponekad proizvode čak i korisnije stvari od onih, koje proizvode oni, koji su u duhovnoj naklonosti usmerenoj ka korisnim stvarima. Razgovarao sam sa mnogima (nakon njihove smrti, kada su postali duhovi) koji su bili u takvoj vrsti naklonosti ka korisnim stvarima, i koji su zahtevali nebo na osnovu zasluga; međutim, s obzirom na to, da su proizvodili korisne stvari isključivo iz prirodne naklonosti, to jest, radi sebe i sveta, a ne radi Boga i bližnjeg, dobili su ovaj odgovor u Mateju:

Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje. (Mat. 7:22–23).

A u Luki:

Tada ćete stati govoriti: mi jedosmo pred tobom i pismo, i po ulicama našijem učio si. A on će reći: kažem vam: ne poznajem vas otkuda ste; otstupite od mene svi koji nepravdu činite. (Luka 13:26–27).

Štaviše, ispitivani su o onome što su bili dok su živeli na svetu, i za njihove unutrašnjosti je otkriveno da su prepune uvezanih požuda i zala, a neki od njih su izgledali uspaljeno, usled ljubavi prema sebi, dok su neki, opet, bivali živahni, usled ljubavi prema svetu, dok su, najzad, neki delovali sumračno, zbog odbacivanja stvari duhovnih; dok su se, istovremeno, njihove spoljašnjosti, načinjene od korisnih stvari u spoljašnjoj formi, još uvek pojavljivale kao snežno-bele i ljubičaste. Iz svega rečenog je jasno da, iako su proizvodili korisne stvari, ipak, sami u sebi nisu razmišljali ni o čemu drugom, već isključivo o ličnoj reputaciji u pogledu počasti i dobitaka. Takođe je očigledno da su reputacija i dobici pripadali njihovom duhu, i oni su, naravno, bivali u njima. Reputacija i dobici su, dakako, predstavljali njihov život. Tako isto, jasno je da su njihovi dobri postupci bili ili čisto obmanjujući nastupi, ili su jednostavno predstavljali sredstva, koja su imala da doprinose reputaciji i dobicima kao ciljevima. Toliko o prirodnoj naklonosti korisnim stvarima.

51. S druge strane, duhovna naklonost usmerena ka korisnim stvarima, jeste istovremeno unutrašnja i spoljašnja. Ona je, naime, spoljna, odnosno, prirodna, u istoj meri u kojoj je i duhovna; to stoga, jer se duhovno uliva u ono što je prirodno, i uređuje ga u korespondenciju, dakle u simboličku sliku o sebi. Međutim, kako danas u svetu ne postoje saznanja o tome šta je duhovna naklonost usmerena ka korisnim stvarima, i šta je razlikuje od prirodne naklonosti (pošto su ove dve naklonosti po izgledu slične) ovde ćemo nešto više reći o tome, na koji način se stiče duhovna naklonost. Ona se ne može steći pomoću same vere (što je vera odvojena od milosrđa), jer takva vera ne predstavlja ništa drugo do - umišljenu veru, u kojoj nema ničeg stvarnog; a kako je odvojena od milosrđa, tako je i odvojena od naklonosti, koja je - čovek sam; i zbog toga se ovakva vera, nakon smrti, raspršuje, poput nečeg vazdušastog. A duhovna naklonost stiče se izbegavanjem zla jer su grehovi; ovo se može ostvariti putem vršenja borbe protiv njih. Zla, koja ljudi moraju da izbegavaju jesu, sva ponaosob, navedena u Dekalogu. Od časa od koga čovek počinje da biva u stanju borbe protiv njih zato što su grehovi, on postaje duhovna naklonost, proizvodeći, na taj način, korisne stvari iz duhovnog života. Zahvaljujući borbi protiv zla, one stvari, koje zaposedale nečiju unutrašnjost, bivaju raspršene; a unutrašnjosti se, kao što je u prethodnom tekstu rečeno, kod nekih pojavljuju kao uspaljenost, kod drugih kao sumračnost, a kod nekih, opet, kao živahnost. Na ovaj način se otvara nečiji duhovni um, kroz koji Gospod ulazi u njegov prirodni um, i uređuje ga za proizvođenje duhovnih korisnih stvari, koje izgledaju kao prirodne korisne stvari. Isključivo njima, i nikome drugome, nije dato od Gospoda da Ga vole iznad svega i da vole bližnjega kao samoga sebe. Ako je čovek, borbom protiv zla kao greha, stekao bilo šta duhovno na svetu, čak i ako je u pitanju nešto sićušno, on se spašava, a, nakon toga, njegove korisne stvari rastu, poput izrastanja gorušičinog zrna u drvo (prema Gospodnjim riječima, Matej 13:31–32; Marko 4:30–32; Luka 13:18–19).

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima

60. Uopšteno, postoje dve forme, koje je Gospod, tvorac univerzuma, iz svog Sunca, (a ovo Sunce jeste Božanska ljubav, i takođe je i sam život), proizveo u poslednjim stvarima i najdubljim unutarnjim stvarima sveta, a to su: animalna forma i i vegetativna forma. Pod animalnim formama podrazumevaju se životinje svake vrste, kao i ljudi i anđeli; a pod vegetativnim formama se podrazumeva vegetacija svake vrste, kao što su drveće, biljke i cveće. Ove dve forme su već tretirane (u delu "Apokalipsa objašnjena", br. 1196–1212); međutim, kako je Božja ljubav predmet kojim se ovde, konkretno, bavimo, i, pošto su od nje sve ove stvari stvorene, a sve stvari se, još od časa stvaranja, i dalje neprekidno kreiraju, dozvoljeno mi je da, na ovom mestu, kažem nešto više o prvoj formi, to jest, animalnoj formi.

61. Božanska ljubav, koja je i sam život, od njenog autora koji je Gospod, ne nosi ništa drugo u svojim grudima, osim moći stvaranja i formiranja slika (likova) i obličja sebi samoj, a čije slike (likovi) i obličja jesu ljudi, kao i anđeli, koji su od ljudi stvoreni; i, takođe, ona poseduje moć da obuhvati, odgovarajućim korespondencijama, telesne naklonosti svake vrste, što su životinje. Sve ove forme, bilo savršene, bilo nesavršene, jesu forme ljubavi, i slične su onome, što se odnosi na njihov život u spoljašnjosti, a to je sklonost kretanju, hodanju, delovanju, gledanju, slušanju, mirisanju, probanju hrane, osećanju, jedenju, pijenju, druženju sa drugima, širenju. Međutim, one se ne razlikuju po onome što se odnosi na njihov život u unutrašnjosti, a to su sklonosti ka razmišljanju, volji, govoru, znanju, razumevanju, mudrosti, i, iz ovih stvari, pronalaženju uživanja i blaženstva. Ljudi i anđeli jesu forme potonje klase, dok mnogobrojne raznovrsne animirane stvari predstavljaju oblike prvo pomenute klase. Da bi ovih nekoliko osobina moglo da egzistira, kao i da bi te osobine omogućile korisne stvari, od stvorenih supstanci i materija su napravljene pomenute forme, i još su, pritom, organizovane na čudesan način.

62. Da je Gospod, koji je čovek, pomoću Njegove Božanske ljubavi, koja jeste i sam život (iz Njegovog duhovnog koje proističe iz Njega kao Sunca), stvorio sve (u prethodnom tekstu pomenute) stvari, biva posle očigledno i jasno, na osnovu činjenice da su žive duše takođe - naklonosti, a u spoljašnjosti su sve slične, što važi kako za nesavršene, tako i za savršene. Apsolutno svako može da vidi (osim ako nije kratkovid ili, pak, kojim slučajem, poseduje isključivo moć noćnog viđenja, ili je u pitanju neko, čije viđenje nije moguće zbog slepila) da takve stvari ne mogu imati drugi izvor osim Gospoda. Za svakoga, dakle, važi, da, ako jedva da i malo izdigne svoj razum iznad prirodnih dubina, može da postane mudar.

63. Na osnovu proučavanja tečnosti, u kojoj se nalazi embrion u materici, ili, pak, tečnosti, u kojoj se nalazi pile unutar jajeta došlo se do saznanja da toplota predstavlja sredstvo za formiranje životnih oblika. Verovanje da toplota svetskog Sunca može da proizvodi stvari, potiče iz uma zaslepljenog zabludama telesnih čula. Toplina tog Sunca deluje samo otvarajući najudaljenije delove tela, odnosno, korenove noktiju, tako da unutrašnja toplota može da dospe i u njih; to stoga, jer, na ovaj način, život stupa u sve delove tela, od prvih do poslednjih. Iz toga proizlazi da životinje na Zemlji, kao i leteća nebeska stvorenja, svake godine u proleće i leto iznova nastupaju i obnavljaju funkcije, radnje i uživanja svojih prolifikacija. Inače je potpuno suprotno sa čovekom, koji toplinu zadobija od unutrašnjosti ljubavi, koja biva pobuđena omamljenošću njegovih misli, i koji ima odeću da ga zaštiti od hladnoće koja pada na nokte, koji predstavljaju najudaljenije delove njegovog tela.