BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

18. Čovekova volja nije ništa drugo do - njegova naklonost

52. Čovekova volja nije ništa drugo do - njegova naklonost, iz to iz tog razloga, što volja, kod čoveka, predstavlja posudu za skladištenje njegove ljubavi, dok razumevanje predstavlja posudu za skladištenje njegove mudrosti; a ono, što je posuda ljubavi, takođe jeste i posuda svih naklonosti, budući da naklonosti ne predstavljaju ništa drugo do - obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi, kao što je već u prethodnom tekstu rečeno. Naziva se posudom za skladištenje ljubavi, stoga što se ljubav ne može dati čoveku ni na jedan drugi način, osim u obliku primalačke forme, koja biva supstancijalna; bez takve forme, ljubav ne bi mogla imati ni mogućnost dejstva, niti recipročnosti, i, na taj način, ni trajnosti. Moguće je detaljno opisati ovaj obrazac za primaoce, ali ovo nije mesto za tako nešto. Na osnovu svega rečenog se volja naziva - posudom za skladištenje ljubavi.

53. Da volja predstavlja sve od čoveka, kao i da volja jeste u svim stvarima čoveka, a samim tim i jeste i - sam čovek, baš kao što je ljubav, u svojoj celokupnosti - čovek, vidljivo je na osnovu onoga, što će biti opisano u tekstu koji sledi. Naime, bilo šta, što se odnosi na čovekovu ljubav ili naklonost (odnosno, što se odnosi na njegov život), govori o volji, naime, radi se o tome da on poseduje volju da deluje, volju da govori, volju da razmišlja, i, konačno, volju da opaža. Volja je u svim tim stvarima; a kada ona, pak, ne bi u tim stvarima bila, čovek ne bi mogao da deluje, niti bi mogao da govori, niti bi mogao da misli, niti bi mogao da opaža; i kada volja ne bi bila prisutna u specifičnim, kao i u najspecifičnijim stvarima vezanim za te operacije, one bi se istog trenutka prekinule; jer volja biva u njima istovetno kao što duša (ili život) biva u telu, i to u svakom delu tela, pa čak i u najmanjem. Umesto volje, može da se govori i o ljubavi, naime, može se reći da čovek voli da radi, da govori, da misli, da opaža. Na sličan način se, povodom spoljnih telesnih čula, može reći da neko poseduje volju da gleda, zatim, da poseduje volju da sluša, da jede, da pije, da doživljava ukus, miris, da hoda, da se druži sa drugima, da traži zabavu, i tako dalje. U svakom od ovih čula, volja je aktivna sila; to stoga, jer, ako bi se ona povukla, svako čulo bi se trenutno stopiralo; a u stvari se sve ove operacije suspenduju pomoću volje.

54. Da volja predstavlja formu čovekove ljubavi, jasno se vidi na osnovu toga što se sva uživanja, zadovoljstva, prijatnosti, radosti i blaženstva, koja pripadaju čovekovoj ljubavi, osećaju i doživljavaju na taj način; a posve je jasno da sve ono, što je prethodno pomenuto, pripada volji, budući da, šta god da je prijatno, ugodno, što izaziva uživanje, ili što je, pak, zadovoljavajuće ili što izaziva blaženstvo, važi da postaje predmet čovekove volje; a kad o takvim stvarima govori, on kaže da ih želi. Čovek na sličan način govori, takođe, i o dobru i istini; to stoga, jer ono što voli, on naziva dobrom, čineći da to bude njegova volja; a ono što potvrđuje dobro njegove ljubavi ili njegove volje, on naziva istinom, i to on voli, i, dakako, poseduje volju da o tome misli i govori. Opet, za sve ono, što čovek želi, što traži, za čim poseže, čemu teži, što ima nameru da ostvari, on kaže da da poseduje volju za tim, pošto se ono odnosi na njegovu ljubav; to stoga, što on poseduje volju za onim što želi, budući da ga voli; on poseduje volju za onim što traži ili za čim čezne, jer to voli; on želi ono čemu teži i što traži, budući da to voli; i on, konačno, poseduje volju za onim, što ima nameru da ostvari, a tu nameru ima, jer je u pitanju nešto što voli. Iz svega ovoga se može jasno videti da volja i ljubav, odnosno, volja i naklonost, jesu jedno sa čovekom; i da je volja, jer je ona - ljubav, takođe i život, a život jeste - sam čovek. Da je volja takođe život čovekovog razumevanja, kao i njegove misli koja iz razumevanja proističe, pokazaćemo u tekstu koji sledi.

55. Čovek ne poseduje saznanje o tome da volja jeste - sam čovek, iz istog razloga zbog koga ne poseduje ni saznanje o tome da je naklonost (ili ljubav) takođe - čovek sam. Štaviše, svaki čovek posvećuje pažnju onim stvarima koje vidi ili oseća, ali malo ko posvećuje pažnju životu, duši, ili suštini (esenciji) iz koje sve te stvari on može da vidi ili oseća; sve ovo se, zapravo, krije u stvarima koje se odnose na čulni osećaj, međutim, misao prirodnog čoveka ne ide tako daleko; ali upravo je obrnut slučaj sa duhovnim čovekom, s obzirom na to, da predmet njegove mudrosti ne predstavlja čulni nivo, već ono esencijalno što biva u njemu, a koje, dakako, samo po sebi, jeste - duhovno. Zbog toga mnogi kažu da je misao sve od čoveka, kao i da je ona - sam čovek, odnosno da čovek biva čovekom zbog toga što misli; a ipak, njegova celokupna misao ne predstavlja ništa drugo do - naklonost. Odbacite naklonost od misli, i misao će ostati mrtva, kao da je negde uskladištena. Čovek, koji biva racionalan iz onoga što je duhovno, koji zna šta je dobro i šta je istina, a samim tim, zna i šta je zlo i šta je lažnost, može spoznati (na osnovu onoga što je do sada u ovom tekstu rečeno) i koje su njegove naklonosti, i, dakako, koja je njegova vladajuća naklonost; jer postoji onoliko indikacija o njima, koliko ima oduševljenja misli, govora, dela, vida, sluha, i još, onoliko, koliko ima ambicija, želja i namera. Čovek treba samo da bude prisutan, i da se prepusti misaonom posmatranju.