BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

18. Čovekova volja nije ništa drugo do - njegova naklonost

52. Čovekova volja nije ništa drugo do - njegova naklonost, iz to iz tog razloga, što volja, kod čoveka, predstavlja posudu za skladištenje njegove ljubavi, dok razumevanje predstavlja posudu za skladištenje njegove mudrosti; a ono, što je posuda ljubavi, takođe jeste i posuda svih naklonosti, budući da naklonosti ne predstavljaju ništa drugo do - obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi, kao što je već u prethodnom tekstu rečeno. Naziva se posudom za skladištenje ljubavi, stoga što se ljubav ne može dati čoveku ni na jedan drugi način, osim u obliku primalačke forme, koja biva supstancijalna; bez takve forme, ljubav ne bi mogla imati ni mogućnost dejstva, niti recipročnosti, i, na taj način, ni trajnosti. Moguće je detaljno opisati ovaj obrazac za primaoce, ali ovo nije mesto za tako nešto. Na osnovu svega rečenog se volja naziva - posudom za skladištenje ljubavi.

53. Da volja predstavlja sve od čoveka, kao i da volja jeste u svim stvarima čoveka, a samim tim i jeste i - sam čovek, baš kao što je ljubav, u svojoj celokupnosti - čovek, vidljivo je na osnovu onoga, što će biti opisano u tekstu koji sledi. Naime, bilo šta, što se odnosi na čovekovu ljubav ili naklonost (odnosno, što se odnosi na njegov život), govori o volji, naime, radi se o tome da on poseduje volju da deluje, volju da govori, volju da razmišlja, i, konačno, volju da opaža. Volja je u svim tim stvarima; a kada ona, pak, ne bi u tim stvarima bila, čovek ne bi mogao da deluje, niti bi mogao da govori, niti bi mogao da misli, niti bi mogao da opaža; i kada volja ne bi bila prisutna u specifičnim, kao i u najspecifičnijim stvarima vezanim za te operacije, one bi se istog trenutka prekinule; jer volja biva u njima istovetno kao što duša (ili život) biva u telu, i to u svakom delu tela, pa čak i u najmanjem. Umesto volje, može da se govori i o ljubavi, naime, može se reći da čovek voli da radi, da govori, da misli, da opaža. Na sličan način se, povodom spoljnih telesnih čula, može reći da neko poseduje volju da gleda, zatim, da poseduje volju da sluša, da jede, da pije, da doživljava ukus, miris, da hoda, da se druži sa drugima, da traži zabavu, i tako dalje. U svakom od ovih čula, volja je aktivna sila; to stoga, jer, ako bi se ona povukla, svako čulo bi se trenutno stopiralo; a u stvari se sve ove operacije suspenduju pomoću volje.

54. Da volja predstavlja formu čovekove ljubavi, jasno se vidi na osnovu toga što se sva uživanja, zadovoljstva, prijatnosti, radosti i blaženstva, koja pripadaju čovekovoj ljubavi, osećaju i doživljavaju na taj način; a posve je jasno da sve ono, što je prethodno pomenuto, pripada volji, budući da, šta god da je prijatno, ugodno, što izaziva uživanje, ili što je, pak, zadovoljavajuće ili što izaziva blaženstvo, važi da postaje predmet čovekove volje; a kad o takvim stvarima govori, on kaže da ih želi. Čovek na sličan način govori, takođe, i o dobru i istini; to stoga, jer ono što voli, on naziva dobrom, čineći da to bude njegova volja; a ono što potvrđuje dobro njegove ljubavi ili njegove volje, on naziva istinom, i to on voli, i, dakako, poseduje volju da o tome misli i govori. Opet, za sve ono, što čovek želi, što traži, za čim poseže, čemu teži, što ima nameru da ostvari, on kaže da da poseduje volju za tim, pošto se ono odnosi na njegovu ljubav; to stoga, što on poseduje volju za onim što želi, budući da ga voli; on poseduje volju za onim što traži ili za čim čezne, jer to voli; on želi ono čemu teži i što traži, budući da to voli; i on, konačno, poseduje volju za onim, što ima nameru da ostvari, a tu nameru ima, jer je u pitanju nešto što voli. Iz svega ovoga se može jasno videti da volja i ljubav, odnosno, volja i naklonost, jesu jedno sa čovekom; i da je volja, jer je ona - ljubav, takođe i život, a život jeste - sam čovek. Da je volja takođe život čovekovog razumevanja, kao i njegove misli koja iz razumevanja proističe, pokazaćemo u tekstu koji sledi.

55. Čovek ne poseduje saznanje o tome da volja jeste - sam čovek, iz istog razloga zbog koga ne poseduje ni saznanje o tome da je naklonost (ili ljubav) takođe - čovek sam. Štaviše, svaki čovek posvećuje pažnju onim stvarima koje vidi ili oseća, ali malo ko posvećuje pažnju životu, duši, ili suštini (esenciji) iz koje sve te stvari on može da vidi ili oseća; sve ovo se, zapravo, krije u stvarima koje se odnose na čulni osećaj, međutim, misao prirodnog čoveka ne ide tako daleko; ali upravo je obrnut slučaj sa duhovnim čovekom, s obzirom na to, da predmet njegove mudrosti ne predstavlja čulni nivo, već ono esencijalno što biva u njemu, a koje, dakako, samo po sebi, jeste - duhovno. Zbog toga mnogi kažu da je misao sve od čoveka, kao i da je ona - sam čovek, odnosno da čovek biva čovekom zbog toga što misli; a ipak, njegova celokupna misao ne predstavlja ništa drugo do - naklonost. Odbacite naklonost od misli, i misao će ostati mrtva, kao da je negde uskladištena. Čovek, koji biva racionalan iz onoga što je duhovno, koji zna šta je dobro i šta je istina, a samim tim, zna i šta je zlo i šta je lažnost, može spoznati (na osnovu onoga što je do sada u ovom tekstu rečeno) i koje su njegove naklonosti, i, dakako, koja je njegova vladajuća naklonost; jer postoji onoliko indikacija o njima, koliko ima oduševljenja misli, govora, dela, vida, sluha, i još, onoliko, koliko ima ambicija, želja i namera. Čovek treba samo da bude prisutan, i da se prepusti misaonom posmatranju.

20. Ljubav proizvodi toplotu

58. Ljubav proizvodi toplotu, iz razloga što ljubav jeste sama životna sila, kao i sam život svih stvari na celom svetu. Sva nastojanja, namere, sile, aktivnosti i pokreti unutar svih postojećih stvari, ne mogu posedovati nijedno drugo poreklo, osim porekla od Božanske ljubavi, koja je Gospod, a koja se na nebesima pojavljuje pred anđelima kao Sunce. Božanska ljubav jeste jedna stvar o kojoj ovde razmatramo, a da druga stvar vredna razmatranja jeste toplota, biva očigledno na osnovu razlike između toplote i ljubavi u anđelu i u čoveku. Iz ljubavi anđeo poseduje volju i misli, ima percepciju i mudrost, dok je, unutar najdubljeg u samom sebi, senzibilan na ono što je blaženo i što ga čini zadovoljnim, i što on, dakako, voli. Identično važi za čoveka. Sve ovo se nalazi u njihovim umovima; dok, u svojim telima, kako anđeo, tako i čovek, poseduju senzibilnost prema svemu što je toplo unutar svakog mogućeg osećaja sreće ili zadovoljstva. Ovo jasno daje do znanja da je toplota posledica životne aktivnosti ili ljubavi.

Da je toplota posledica ljubavi, može se videti na osnovu mnogih stvari, kao, na primer, iz činjenice da se čovek, u svojoj najdubljoj unutrašnjosti, zagreva u skladu sa svojim životnim ljubavima, što je moguće čak i u sred zime, pri čemu toplota Sunca ovog našeg sveta nema ničeg zajedničkog sa ovom toplotom; takođe, može se videti na osnovu toga, što se čovek zagreva, uspaljuje i plamti, u skladu sa porastom ljubavi; a on, nasuprot tome, postaje trom, potom postaje hladan, i, konačno, umire, ukoliko u njemu dolazi, respektivno, do smanjenja količine ljubavi; dakle, sve vezano za toplotu biva u preciznoj usklađenosti sa aktivnostima ljubavi. Identično važi i za zemaljske životinje, kao i za leteća nebeska stvorenjia; jer one ponekad bivaju toplije u sred zime nego u letnje doba, zato što srce tada kuca, krv se zagreva, vlakna se zagrevaju, i svaki deo, uključujući i najmanji delić, zajedno sa sa najvećim, obavlja svoje vitalne funkcije; a ta toplota ne potiče od Sunca, već potiče iz života njihove duše, što je naklonost.

59. Ljubav proizvodi toplotu iz zbog toga što toplota predstavlja život svih sila u univerzumu; a život sila može ući u primajuće supstance, koje mogu biti stvorene samo kroz aktivni medijum, što je toplota. Gospod je pri stvaranju svemira sebi obezbedio sva sredstva, počevši od prvih, pa sve do poslednjih, pomoću kojih bi mogao proizvesti svaku korisnu stvar ponaosob u svakom mogućem stepenu; a univerzalno i najbliže sredstvo za konunkciju (povezivanje) jeste toplota, u čijoj suštini (esenciji) može postojati suština aktivnosti ljubavi.

Kako toplota najpribližnije egzistira iz ljubavi, mora da postoji i korespondencija između ljubavi i toplote, stoga što postoji korespondencija između svakog uzroka i njegove posledice. Upravo iz korespondencije sledi da se nebesko Sunce, koje je Gospod, čini vatrenim; takođe sledi još i da ljubav, koja iz Njega izlazi, anđeli doživljavaju kao toplotu; slično tome, da se Gospodnja Božanska mudrost na nebesima pojavljuje kao svetlost; takođe i da: I preobrazi se pred njima, i zasja se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postadoše bijele kao svijet. (Mat. 17:2).

Iz iste korespondencije proizilazi da je svetost Božje ljubavi bila predstavljena vatrom oltara, kao i vatrom svetiljki sa svećnjaka u Šatoru od sastanka; takođe da se Gospod pojavio u vatri na planini Sinaj, a isto tako i u noćnom plamenu vatre nad Šatorom od sastanka. Iz toga su takođe i mnogi narodi načinili svoju svetu vatru, i odredili device da o njoj brinu, a te device su, docnije, u Rimu, bile nazvane devicama Vestalkama.

Iz iste korespondencije proističe da pojmovi "vatra" i "plamen", u mnogim odlomcima u Reči, reprezentuju ljubav, a na osnovu unutarnje percepcije te korespondencije proističe naša potreba da se molimo da nam se omogući da sveti oganj zapali naša srca, što znači, da u sebi susretnemo svetu ljubav. Iz iste korespondencije se, na nebesima, gledana iz daljine, nebeska ljubav vidi kao vatra, i zbog toga je Gospod rekao da: Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu oca svojega. Ko ima uši da čuje neka čuje. (Mat. 13:43).

Iz iste korespondencije, infernalna ljubav se u paklu iz daljine vidi kao vatra (o čemu videti u delu "Nebo i pakao" br. 566–575).