BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari

56. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari, jer ljubav jeste volja, a volja jeste delanje, to jest, činjenje. Upravo smo u prethodnom pokazali da ljubav predstavlja volju; međutim, sad nam još preostaje da pokažemo šta je volja. Volja, razmatrana sama po sebi, nije ljubav, već je posuda za skladištenje ljubavi, i to takva posuda, koja ne samo da može da prima ljubav, već može i da menja svoja stanja, i da poprima različite forme, koje bivaju u skladu s tim stanjima; Objašnenje ovog fenomena se sastoji u tome, da što sve ono, što čini esenciju čovekovog života, neprekidno na njega vrši uticaj, s obzirom na to, da čovek nije život, već je primalac života, te je, prema tome, i primalac ljubavi, budući da ljubav jeste - život. To mogu da ilustruju čovekovi čulni organi. Oko nije svetlost, već je primalac svetlosti, a formirano je na takav način, da može da prima sve vrste svetlosti. Uho nije zvuk, već je primalac zvuka, kao i primalac zvučne modulacije i artikulacije. Isto je i sa drugim čovekovim spoljašnjim čulima. Jednako važi i za unutrašnje čulne organe, koji bivaju modifikovani i pokrenuti pomoću duhovne svetlosti i topline; a, posledično tome, istovetne stvari se odnose i na volju, koja predstavlja posudu za skladištenje duhovne toplote, koja, u svojoj suštini, jeste - ljubav. Ova posuda je raširena po celom čoveku; a u svojim prvim principima je smeštena u mozgu. Ovi prvi principi, ili počeci, ili glave, jesu supstance koje se nazivaju kortikalne [korteks (moždana kora) - spoljni sloj neuronskog tkiva mozga - prim. M. V.] i cinerealne [cinerea - siva materija mozga - prim. M. V.]. Iz njih se, kroz vlakna slična zracima, duhovna toplota spušta, sa svih strana, u u sve stvari na licu, kao i u sve stvari tela, i vrši svoja ciklična i kružna kretanja i, u skladu sa svojom formom, koja jeste duhovna animalna forma, a koja je opširinije tretirana drugde u ovom tekstu. I tako, sve stvari otuda, sve do jedne, od prvih stvari, pa sve do poslednjih, bivaju pokrenute, a u poslednjim stvarima bivaju predstavljene konačne posledice, koje su: dejstva, dela, činovi. Dobro je poznato da sve pokreće namera, odnosno, napor ili nasojanje [conatus]; a kad god prestane nastojanje, istovremeno prestaje i kretanje. Stoga, svako dobrovoljno delovanje čovekove volje predstavlja životnu nameru (nastojanje) u čoveku, a deluje u poslednjim stvarima pomoću vlakana i nerava, što samo po sebi nije ništa drugo negoli - večito nastojanje, koje se nastavlja i razvija od početaka u mozgu, pa sve do poslednjih stvari u delovima tela, gde nastojanja (namere) postaju činovi (dejstva, dela). U ovom tekstu smo, na ovom mestu, opsežno predstavili pomenute stvari, da bi se spoznalo šta je volja, odnosdno, da je volja - posuda za skladištenje ljubavi u večitom nastojanju da se deluje; a ovo nastojanje biva pobuđeno i determinisano putem delanja putem ljubavi, koja se uliva i prima.

57. Sad, iz svega ovoga sledi da "voleti" znači raditi, s obzirom na to, da "voleti" znači - posedovati volju; to stoga, što - šta god da čovek voli, on to i to želi; a za čime poseduje volju, to i čini, ako je moguće; a ako to ne učini zato što to nije moguće, čovekovo potencijalno dejstvovanje ulazi unutra i pretvara se u unutrašnje delo, naime, u unutrašnje činjenje, koje je realno, iako se ne manifestuje spolja. To stoga, što unutar čoveka ne mogu postojati nikakva nastojanja, niti može postojati ikakva volja, ukoliko se nastojanja i volja ne implementiraju u poslednje stvari; a kad je u poslednjim stvarima, volja jeste u unutrašnjem činu, iako taj čin ne opaža niko, pa ni sam čovek, jer čin postoji u njegovom duhu. Iz toga proizlazi da su volja i čin jedno, i da se volja računa kao čin. To se ne odnosi na prirodni svet, jer se u tom svetu unutrašnji čin volje ne pojavljuje, već se odnosi na duhovni svet, jer unutrašnji čin volje tamo biva dostupan viđenju.

Jer svi u duhovnom svetu delaju u skladu sa svojim ljubavima; oni, koji bivaju u nebeskoj ljubavi, delaju normalno; oni, pak, koji bivaju u paklenoj ljubavi, delaju ludački; a ako, ipak, na osnovu nekakvog straha koji ih obuzme, budu neaktivni, to jest, ne delaju, njihova volja jeste iznutra i dalje aktivna, ali ih strah zadržava da izrode svoja dela; ustvari, ta njihova akcija (delanje) ne prestaje, sve dok ne prestane volja. Budući da su volja i delo jedno, a volja je ljubav, sledi da reč "voleti" nema drugog značenja osim - činiti, delati; prema tome, u Reči, „ljubiti Gospoda i ljubiti bližnjeg“ znači: činiti korisne stvari bližnjem iz ljubavi koja je od Gospoda. Da je to upravo tako, sam Gospod uči u Jovanu:

Ko ima zapovijesti moje i drži ih on je onaj što ima ljubav k meni; a koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam. Koji nema ljubavi k meni ne drži mojijeh riječi; a riječ što čujete nije moja nego oca koji me posla. (Jovan 14:21, 24).

Kao što otac ima ljubav k meni, i ja imam ljubav k vama; budite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje uzdižete ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovijesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj. (Jovan 15:9–10).

A kad objedovaše, reče Isus Simonu Petru:

Simone Jonin! ljubiš li me većma nego ovi? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi jaganjce moje. Reče mu opet drugom: Simone Jonin! ljubiš li me? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. Reče mu trećom: Simone Jonin! ljubiš li me? A Petar posta žalostan što mu reče trećom: ljubiš li me? i reče mu: Gospode! ti sve znaš, ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. (Jovan 21:15–17).

Štaviše, postoje dve stvari, koje nikako nije moguće mogu razdvojiti; to su, naime, biće [esse] i egzistencija, odnosno, postojanje [existere]. Biće nije ništa ukoliko ne postoji; ono, dakle, postaje nešto tek ako ima egzistenciju. Tako isto je i sa voljenjem i činjenjem, ili sa voljom i delovanjem; jer voleti i ne činiti, odnosno, posedovati volju i ne delovati, nemoguće je, s obzirom na to, da ljubav i volja u tom slučaju ne mogu postojati; opet, volja i ljubav postoje u činjenju i delovanju; prema tome, kada čovek čini i deluje, tada ljubav i volja poseduju biće. Gospoda i bliženjeg je moguće voleti isključivo na ovaj način, i ni na jedan drugi.

20. Ljubav proizvodi toplotu

58. Ljubav proizvodi toplotu, iz razloga što ljubav jeste sama životna sila, kao i sam život svih stvari na celom svetu. Sva nastojanja, namere, sile, aktivnosti i pokreti unutar svih postojećih stvari, ne mogu posedovati nijedno drugo poreklo, osim porekla od Božanske ljubavi, koja je Gospod, a koja se na nebesima pojavljuje pred anđelima kao Sunce. Božanska ljubav jeste jedna stvar o kojoj ovde razmatramo, a da druga stvar vredna razmatranja jeste toplota, biva očigledno na osnovu razlike između toplote i ljubavi u anđelu i u čoveku. Iz ljubavi anđeo poseduje volju i misli, ima percepciju i mudrost, dok je, unutar najdubljeg u samom sebi, senzibilan na ono što je blaženo i što ga čini zadovoljnim, i što on, dakako, voli. Identično važi za čoveka. Sve ovo se nalazi u njihovim umovima; dok, u svojim telima, kako anđeo, tako i čovek, poseduju senzibilnost prema svemu što je toplo unutar svakog mogućeg osećaja sreće ili zadovoljstva. Ovo jasno daje do znanja da je toplota posledica životne aktivnosti ili ljubavi.

Da je toplota posledica ljubavi, može se videti na osnovu mnogih stvari, kao, na primer, iz činjenice da se čovek, u svojoj najdubljoj unutrašnjosti, zagreva u skladu sa svojim životnim ljubavima, što je moguće čak i u sred zime, pri čemu toplota Sunca ovog našeg sveta nema ničeg zajedničkog sa ovom toplotom; takođe, može se videti na osnovu toga, što se čovek zagreva, uspaljuje i plamti, u skladu sa porastom ljubavi; a on, nasuprot tome, postaje trom, potom postaje hladan, i, konačno, umire, ukoliko u njemu dolazi, respektivno, do smanjenja količine ljubavi; dakle, sve vezano za toplotu biva u preciznoj usklađenosti sa aktivnostima ljubavi. Identično važi i za zemaljske životinje, kao i za leteća nebeska stvorenjia; jer one ponekad bivaju toplije u sred zime nego u letnje doba, zato što srce tada kuca, krv se zagreva, vlakna se zagrevaju, i svaki deo, uključujući i najmanji delić, zajedno sa sa najvećim, obavlja svoje vitalne funkcije; a ta toplota ne potiče od Sunca, već potiče iz života njihove duše, što je naklonost.

59. Ljubav proizvodi toplotu iz zbog toga što toplota predstavlja život svih sila u univerzumu; a život sila može ući u primajuće supstance, koje mogu biti stvorene samo kroz aktivni medijum, što je toplota. Gospod je pri stvaranju svemira sebi obezbedio sva sredstva, počevši od prvih, pa sve do poslednjih, pomoću kojih bi mogao proizvesti svaku korisnu stvar ponaosob u svakom mogućem stepenu; a univerzalno i najbliže sredstvo za konunkciju (povezivanje) jeste toplota, u čijoj suštini (esenciji) može postojati suština aktivnosti ljubavi.

Kako toplota najpribližnije egzistira iz ljubavi, mora da postoji i korespondencija između ljubavi i toplote, stoga što postoji korespondencija između svakog uzroka i njegove posledice. Upravo iz korespondencije sledi da se nebesko Sunce, koje je Gospod, čini vatrenim; takođe sledi još i da ljubav, koja iz Njega izlazi, anđeli doživljavaju kao toplotu; slično tome, da se Gospodnja Božanska mudrost na nebesima pojavljuje kao svetlost; takođe i da: I preobrazi se pred njima, i zasja se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postadoše bijele kao svijet. (Mat. 17:2).

Iz iste korespondencije proizilazi da je svetost Božje ljubavi bila predstavljena vatrom oltara, kao i vatrom svetiljki sa svećnjaka u Šatoru od sastanka; takođe da se Gospod pojavio u vatri na planini Sinaj, a isto tako i u noćnom plamenu vatre nad Šatorom od sastanka. Iz toga su takođe i mnogi narodi načinili svoju svetu vatru, i odredili device da o njoj brinu, a te device su, docnije, u Rimu, bile nazvane devicama Vestalkama.

Iz iste korespondencije proističe da pojmovi "vatra" i "plamen", u mnogim odlomcima u Reči, reprezentuju ljubav, a na osnovu unutarnje percepcije te korespondencije proističe naša potreba da se molimo da nam se omogući da sveti oganj zapali naša srca, što znači, da u sebi susretnemo svetu ljubav. Iz iste korespondencije se, na nebesima, gledana iz daljine, nebeska ljubav vidi kao vatra, i zbog toga je Gospod rekao da: Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu oca svojega. Ko ima uši da čuje neka čuje. (Mat. 13:43).

Iz iste korespondencije, infernalna ljubav se u paklu iz daljine vidi kao vatra (o čemu videti u delu "Nebo i pakao" br. 566–575).