BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari

56. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari, jer ljubav jeste volja, a volja jeste delanje, to jest, činjenje. Upravo smo u prethodnom pokazali da ljubav predstavlja volju; međutim, sad nam još preostaje da pokažemo šta je volja. Volja, razmatrana sama po sebi, nije ljubav, već je posuda za skladištenje ljubavi, i to takva posuda, koja ne samo da može da prima ljubav, već može i da menja svoja stanja, i da poprima različite forme, koje bivaju u skladu s tim stanjima; Objašnenje ovog fenomena se sastoji u tome, da što sve ono, što čini esenciju čovekovog života, neprekidno na njega vrši uticaj, s obzirom na to, da čovek nije život, već je primalac života, te je, prema tome, i primalac ljubavi, budući da ljubav jeste - život. To mogu da ilustruju čovekovi čulni organi. Oko nije svetlost, već je primalac svetlosti, a formirano je na takav način, da može da prima sve vrste svetlosti. Uho nije zvuk, već je primalac zvuka, kao i primalac zvučne modulacije i artikulacije. Isto je i sa drugim čovekovim spoljašnjim čulima. Jednako važi i za unutrašnje čulne organe, koji bivaju modifikovani i pokrenuti pomoću duhovne svetlosti i topline; a, posledično tome, istovetne stvari se odnose i na volju, koja predstavlja posudu za skladištenje duhovne toplote, koja, u svojoj suštini, jeste - ljubav. Ova posuda je raširena po celom čoveku; a u svojim prvim principima je smeštena u mozgu. Ovi prvi principi, ili počeci, ili glave, jesu supstance koje se nazivaju kortikalne [korteks (moždana kora) - spoljni sloj neuronskog tkiva mozga - prim. M. V.] i cinerealne [cinerea - siva materija mozga - prim. M. V.]. Iz njih se, kroz vlakna slična zracima, duhovna toplota spušta, sa svih strana, u u sve stvari na licu, kao i u sve stvari tela, i vrši svoja ciklična i kružna kretanja i, u skladu sa svojom formom, koja jeste duhovna animalna forma, a koja je opširinije tretirana drugde u ovom tekstu. I tako, sve stvari otuda, sve do jedne, od prvih stvari, pa sve do poslednjih, bivaju pokrenute, a u poslednjim stvarima bivaju predstavljene konačne posledice, koje su: dejstva, dela, činovi. Dobro je poznato da sve pokreće namera, odnosno, napor ili nasojanje [conatus]; a kad god prestane nastojanje, istovremeno prestaje i kretanje. Stoga, svako dobrovoljno delovanje čovekove volje predstavlja životnu nameru (nastojanje) u čoveku, a deluje u poslednjim stvarima pomoću vlakana i nerava, što samo po sebi nije ništa drugo negoli - večito nastojanje, koje se nastavlja i razvija od početaka u mozgu, pa sve do poslednjih stvari u delovima tela, gde nastojanja (namere) postaju činovi (dejstva, dela). U ovom tekstu smo, na ovom mestu, opsežno predstavili pomenute stvari, da bi se spoznalo šta je volja, odnosdno, da je volja - posuda za skladištenje ljubavi u večitom nastojanju da se deluje; a ovo nastojanje biva pobuđeno i determinisano putem delanja putem ljubavi, koja se uliva i prima.

57. Sad, iz svega ovoga sledi da "voleti" znači raditi, s obzirom na to, da "voleti" znači - posedovati volju; to stoga, što - šta god da čovek voli, on to i to želi; a za čime poseduje volju, to i čini, ako je moguće; a ako to ne učini zato što to nije moguće, čovekovo potencijalno dejstvovanje ulazi unutra i pretvara se u unutrašnje delo, naime, u unutrašnje činjenje, koje je realno, iako se ne manifestuje spolja. To stoga, što unutar čoveka ne mogu postojati nikakva nastojanja, niti može postojati ikakva volja, ukoliko se nastojanja i volja ne implementiraju u poslednje stvari; a kad je u poslednjim stvarima, volja jeste u unutrašnjem činu, iako taj čin ne opaža niko, pa ni sam čovek, jer čin postoji u njegovom duhu. Iz toga proizlazi da su volja i čin jedno, i da se volja računa kao čin. To se ne odnosi na prirodni svet, jer se u tom svetu unutrašnji čin volje ne pojavljuje, već se odnosi na duhovni svet, jer unutrašnji čin volje tamo biva dostupan viđenju.

Jer svi u duhovnom svetu delaju u skladu sa svojim ljubavima; oni, koji bivaju u nebeskoj ljubavi, delaju normalno; oni, pak, koji bivaju u paklenoj ljubavi, delaju ludački; a ako, ipak, na osnovu nekakvog straha koji ih obuzme, budu neaktivni, to jest, ne delaju, njihova volja jeste iznutra i dalje aktivna, ali ih strah zadržava da izrode svoja dela; ustvari, ta njihova akcija (delanje) ne prestaje, sve dok ne prestane volja. Budući da su volja i delo jedno, a volja je ljubav, sledi da reč "voleti" nema drugog značenja osim - činiti, delati; prema tome, u Reči, „ljubiti Gospoda i ljubiti bližnjeg“ znači: činiti korisne stvari bližnjem iz ljubavi koja je od Gospoda. Da je to upravo tako, sam Gospod uči u Jovanu:

Ko ima zapovijesti moje i drži ih on je onaj što ima ljubav k meni; a koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam. Koji nema ljubavi k meni ne drži mojijeh riječi; a riječ što čujete nije moja nego oca koji me posla. (Jovan 14:21, 24).

Kao što otac ima ljubav k meni, i ja imam ljubav k vama; budite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje uzdižete ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovijesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj. (Jovan 15:9–10).

A kad objedovaše, reče Isus Simonu Petru:

Simone Jonin! ljubiš li me većma nego ovi? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi jaganjce moje. Reče mu opet drugom: Simone Jonin! ljubiš li me? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. Reče mu trećom: Simone Jonin! ljubiš li me? A Petar posta žalostan što mu reče trećom: ljubiš li me? i reče mu: Gospode! ti sve znaš, ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. (Jovan 21:15–17).

Štaviše, postoje dve stvari, koje nikako nije moguće mogu razdvojiti; to su, naime, biće [esse] i egzistencija, odnosno, postojanje [existere]. Biće nije ništa ukoliko ne postoji; ono, dakle, postaje nešto tek ako ima egzistenciju. Tako isto je i sa voljenjem i činjenjem, ili sa voljom i delovanjem; jer voleti i ne činiti, odnosno, posedovati volju i ne delovati, nemoguće je, s obzirom na to, da ljubav i volja u tom slučaju ne mogu postojati; opet, volja i ljubav postoje u činjenju i delovanju; prema tome, kada čovek čini i deluje, tada ljubav i volja poseduju biće. Gospoda i bliženjeg je moguće voleti isključivo na ovaj način, i ni na jedan drugi.

Већина људи је упозната са познатом једначином Алберта Ајнштајна, е=мц2. Али колико њих зна шта то значи и зашто је толико важно?

Значење је заправо прилично једноставно. "е" означава енергију; "м" означава масу; "ц" означава брзину светлости. Дакле, то значи да се одређени део масе - рецимо зрно песка - може претворити у одређену количину енергије. А пошто је брзина светлости тако велика - 186.000 миља у секунди - потенцијална енергија је велика. То је доказано у Хирошими и Нагасакију 1945. године; мале количине уранијума су претворене у огромне количине енергије, довољне за уништавање градова, окончање рата и покретање нуклеарног доба.

То је, очигледно, довољно само по себи да Ајнштајнов увид учини важним. Али постоји много дубља импликација: једначина значи да су маса и енергија у суштини иста ствар, да је маса - физичке ствари од којих је наш свет направљен - заправо велике количине енергије заробљене у малим количинама простора. Дакле, цео универзум је само енергија, а запањујућа разноликост материјала који посматрамо је заправо само разноврсност облика и облика које енергија поприма. У ствари, ми сами, наша физичка тела, смо скуп енергије заробљене у слојевима и слојевима супстанци које заједно могу да подрже наше функције.

То је чудна, контраинтуитивна идеја, али је од тада основа науке. Његова истина је потврђена на много начина, укључујући бизарно понашање субатомских честица, које имају тенденцију да делују и као маса и као енергија у исто време. То је такође демонстрирано у идеји Великог праска, тренутка када је универзум настао балоном из ништавила, са недокучивом енергијом која је створила сам простор и само време, и испунила простор-време енергијом која би се на крају скупила у форме као звезде, планете и људи. У суштини се ради о чистој енергији.

Па какве то везе има са Божанском љубављу? Можда много. Век и по пре него што је Ајнштајн револуционисао наше идеје о физичкој стварности, Сведенборг је описао духовну стварност са запањујућим сличностима. То је реалност заснована на идеји да чиста енергија узима основне форме да би створила и преплавила сопствени универзум. Због саме своје природе, та енергија има тенденцију да се скупља и ствара форме и обрасце који су чврсти и јединствени. Те форме су направљене од те почетне енергије и њоме се одржавају, без сопственог живота - али као форме су одвојене, са својим идентитетом. Они су од енергије, али нису део енергије, ако то има смисла.

Као што сте можда претпоставили, та чиста духовна енергија је Божанска Љубав, стварно биће и суштина Господа и основна супстанца духовне стварности. А ти облици са својим јединственим идентитетом су људи – нешто што је Господ створио и оживео, али одвојено, тако да их Он може волети, а да не воли Себе.

Сведенборгови радови нуде безграничне детаље о томе како све ово функционише. Најосновније, Божанска Љубав је у облику Божанске Мудрости и њих двоје су једно у Господу. А облици су критични, јер је у својој суштини Божанска љубав толико заслепљујуће моћна да би нас уништила ако бисмо је директно примили. Дакле, долази до нас филтриран, у облику божанске истине, али у том облику је и даље толико сјајан и моћан да је стварно сунце духовног света.

Сведенборгова „Божанска љубав и мудрост“ такође нуди овај прелеп опис онога што је љубав: „Обележје љубави није да волимо себе, већ да волимо друге и да будемо сједињени с њима кроз љубав. Обиљежје љубави је и то да нас други воле јер смо тако уједињени. Заиста, суштина сваке љубави се налази у јединству, у животу љубави који називамо радошћу, насладом, задовољством, слаткоћом, блаженством, задовољством и срећом. Суштина љубави је да оно што је наше треба да припада неком другом. Осећати радост неког другог као радост у себи – то је љубав.”

Тако нас Господ воли, и Његова једина жеља је да примимо његову љубав потпуније како бисмо се придружили Њему и довели до највеће среће. Ако о томе размишљамо у смислу нас самих као образаца у фабрику духовне стварности, то би било усклађивање тог узорка са грамом тканине, тако да Господња љубав може да уђе у сама наша влакна.

(References: BOŽANSKA LJUBAV 3; Božanska Ljubav i Mudrost 4, 5, 33, 34, 35, 37, 40, 43, 44, 47-5, 93, 99, 154; Božanska Promisao 1-86)