BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari

21. Mnogo je stvari koje svedoče da Božanska ljubav jeste sam život, kao i da ona predstavlja ishodište ljubavi unutar čoveka, koja jeste - njegov život; opet, među tim dokazima, jedan je naročito očigledan, a sastoji se u tome, naime, da čovekov duh nije ništa drugo nego naklonost, što, posledično, znači da čovek, posle smrti, postaje sopstvena naklonost, i to: postaje anđeo nebeski, ako mu je naklonost usmerena ka korisnim stvarima, ili, pak, postaje duh pakleni, ako mu je naklonost usmerena prema zlim stvarima. Iz tog razloga, čitavo je nebo podeljeno na društva prema rodovima i vrstama naklonosti; i slično, ali na suprotan način, podeljen je i pakao. Iz ovoga proizlazi da, bilo da govorite o naklonostima, bilo da govorite o društvima u duhovnom svetu, svodi se na isto.

22. Pod svakom naklonošću se podrazumeva neprestano obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi. Ljubav se može uporediti sa izvorom, a naklonosti se, pak, mogu uporediti sa mlazevima koji iz nje izlaze. Ljubav se takođe može uporediti sa srcem, a naklonosti opet, sa krvnim sudovima, koji iz njega izlaze, i dalje se nastavljaju, račvaju; a dobro je poznato da krvni sudovi, koji prenose krv iz srca, podsećaju na srce od koga se račvaju u svakom smislu, tako da izgledaju kao da su njegovi puki produžeci; to omogućava odvijanje cirkulacije krvi iz srca kroz arterije, potom, iz arterija u vene, i, konačno, nazad u srce. Posve istovetno važi i za naklonosti; jer su izvedene i proizašle iz ljubavi, i proizvode korisne stvari u odgovarajućoj formi, a unutar njih prelaze od korisnih stvari u prvim stvarima, do korisnih stvari u poslednjim stvarima, a iz njih se, opet, vraćaju ljubavi iz koje su izvedene i krenule; iz svega ovoga je očigledno da naklonost, u svojoj suštini, jeste - ljubav; a, opet, naklonost u svojoj formi, takođe, jeste - ljubav. Zaključak, koji iz ovoga može izvući, jeste da su objekti, odnosno, ciljevi naklonosti - korisne stvari, odakle sledi i da su i njihovi predmeti, takođe - korisne stvari, te da najkarakterističnije forme, u kojima postoje naklonosti, jesu – figure [tačnije - trodimenzionalne figure, i to: ljudske, životinjske i biljne – prim. M. V.]; naklonosti kroz ove forme prelaze od prvog cilja, pa do poslednjeg, i, takođe, od poslednjeg cilja natrag do prvog, i pomoću njih one obavljaju svoje radove, službe i vežbe.

Iz onoga o čemu smo upravo sada govorili, svakome mora biti jasno da naklonost, sama po sebi, ne predstavlja ništa, već da postaje nešto tek ako se stavi u pogon; kao i to, da naklonost, koja je usmerena prema korisnim stvarima, nije ništa drugo negoli puka ideja, osim ako ne egzistira kroz odgovarajuću formu; a da naklonost, koja je usmerena ka korisnim stvarima, kada i egzistira kroz odgovarajuću formu, opet, nije ništa drugo do potencijalna moć, i da, konačno, naklonost postaje nešto tek onda, kada ona biva u dejstvujućem činu. Taj dejstvujući čin predstavlja korisnu stvar najveće izuzetnosti, a ta korisna stvar je, u svojoj suštini (esenciji) - naklonost. Sad, s obzirom na to da naklonosti predstavljaju esencije korisnih stvari, a korisne stvari, opet, predstavljaju predmet naklonosti, sledi da postoji toliko naklonosti, koliko i korisnih stvari.