1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život

1. Da ovo jedva da se i razume, vidi se iz uobičajene izreke, koja glasi: „Šta je ljubav?“ Nije poznato šta ljubav zaista jeste, i to iz razloga što se ljubav ne manifestuje razumevanju, a razumevanje je posuda za skladištenje svetlosti neba. Ono što izlazi na tu svetlost može se videti iznutra, s obzirom na to da o onome, o čemu čovek razmišlja, on može i da zadobije saznanja. Iz tog razloga, čovek kaže da je ovo ili ono takvo-i-takvo u svetlu njegovog razumevanja, takođe i da on vidi da je to tako; tako isto, on se moli da ga Bog prosvetli i iluminira. Štaviše, postoji duhovna svetlost kojoj prirodna svetlost korespondira, i upravo iz nje čovek može da kaže, s obzirom na svoje razumevanje, da vidi, a mudar čovek se, štaviše, moli da bude prosvetljen, kao i da bude iluminiran od strane Boga, to jest, da stekne mogućnost razumevanja. Čovek, prema tome, ne može formirati predstavu o ljubavi, stoga što, iako se shvatanje pomoću razmišljanja predstavlja kao mogućnost viđenja, to ne važi za ljubav. Pa ipak, ljubav jeste sama duša ili život misli, i, u slučaju da se ljubav ukloni, misao postaje hladna i umire, jednako kao što umire i cvet, kada biva lišen toplote; to stoga, što ljubav razgoreva, oživljava i animira misao. Usmerite svoj um na delanje, i razmislite da li možete da razmišljate odvojeno od neke naklonosti koja proističe iz ljubavi; i ustanovićete da je to, u vašem sopstvenom slučaju, nemoguće. Na osnovu ovoga je očigledno da ljubav jeste život razumevanja, i da ljubav predstavlja misli iz tog razumevanja; a ono, što je život razumevanja i što su misli iz njega, takođe je i život celog čoveka; jer ono jeste, dakako, život svih čula i svih pokreta, dakle, jeste život organa, pomoću kojih uopšte i postoje čula i pokreti. Da je to i život i ostalih organa, to jest, unutrašnjih organa, videćemo u daljem tekstu.

2. Postoji još jedan razlog zbog koga nije opšte poznato šta je to ljubav, a taj se razlog sastoji u tome, da je čovekova ljubav - univerzalni život. Pod univerzalnim životom podrazumeva se život koji biva u najminucioznijim detaljima; to stoga, što se, na osnovu skupa svih postojećih detalja, upotrebljava termin "univerzalni", baš kao što se termin "opšti" upotrebljava na osnovu svih postojećih pojedinačnih delova. Na taj način, ono što je univerzalno, naprosto, biva shvaćeno kao jedno; a jedno, kada biva lišeno specifične percepcije pojedinosti od kojih se sastoji, biva obavijeno tamom, i, na taj način, postaje nedostupno razumevanju, što se može uporediti sa slučajem u kome bi se ono sastojalo od intenzivne svetlosti, koja zaslepljuje oko. Takvo biva i univerzalno Božansko u najminucioznijim pojedinostima sveta; prema tome, ovo Božansko je toliko nejasno za čoveka da se ne može manifestovati pred njegovim otvorenim očima, već se, pak, može manifestovati samo tada, kada mu oči bivaju zatvorene; to stoga, što je ceo svet delo Božanske ljubavi i Božanske mudrosti; a mudrost u njenim najminucioznijim pojedinostima, kao što je već ranije rečeno, jeste intenzivno Božansko svetlo koje zaslepljuje.

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima

48. Budući da je naklonost - sam čovek, a korisna stvar jeste njegovo dejstvo i delo, i da naklonost, takođe, biva poput polja, ili teatra za izvođenje korisne stvari, i budući da, tako isto, naklonost nije moguće odvojiti od predmeta naklonosti, očigledno je da je da ni naklonost čovekovog život ne može razlikovati od korisne stvari; a s obzirom na to da naklonost i korisna stvar predstavljaju jedno, tako se i čovek, koji jeste naklonost, može prepoznati po kvalitetima njegove korisne stvari. Ta čovekova prepoznatljivost biva nesavršena i neznatna u prirodnom svetu, ali je očigledna i potpuna u duhovnom svetu. Budući da je naklonost - sam čovek, a korisna stvar jeste njegovo dejstvo i delo, i naklonost predstavlja igralište ili teatarsku binu za njegovo izvođenje, i pošto se naklonost ne nalazi odvojeno od predmeta, jasno je da se ni naklonost čovekovog život ne može razlikovati od korisne stvari; a s obzirom na to, da naklonost i korisna stvar predstavljaju jedno, tako se i čovek, koji jeste naklonost, može prepoznati po kvalitetima njegove korisne stvari. Ta čovekova prepoznatljivost na osnovu pomenutih kvaliteta biva nesavršena i neznatna u prirodnom svetu, ali je, nasuprot, očigledna i potpuna u duhovnom svetu. To stoga, što duhovno razotkriva naklonost i sve njene pojedinosti, stoga što naklonost, u svojoj suštini, predstavlja duhovnu Božansku ljubav i Božansku mudrost, a u njenoj manifestaciji se emaniraju toplina i svetlost neba; a toplina i svetlost neba, naime, razotkrivaju naklonosti ka korisnim stvarima, budući da toplota svetskog Sunca razotkriva Zemljine predmete pomoću različitih mirisia i aroma, dok ih svetlost, opet, obelodanjuje raznim bojama i senkama što stvaraju kontrast. Svaki čovek zadobija večni život u skladu sa svojom naklonošću usmerenom ka korisnim stvarima, jednostavno zato, što je naklonost - sam čovek; prema tome, kakva biva naklonost, takav biva i čovek.

49. Međutim, naklonosti, koje su usmerene ka korisnim stvarima, uopšteno se mogu podeliti na dve vrste; naime, postoji duhovna naklonost ka korisnim stvarima, kao što postoji i prirodna ka korisnim stvarima. U spoljašnjoj formi one izgledaju slično, međutim, u unutrašnjosti su potpuno suprotne jedna drugoj; iz ovog razloga ljudi na svetu ih ne mogu razlikovati, dok, nasuprot, anđeli na nebu lako uviđaju njihovu različitost, stoga što su potpuno suprotne, pošto duhovna naklonost ka korisnim stvarima daruje nebo čoveku, dok prirodna naklonost ka korisnim stvarima, budući da je lišena duhovne, čoveku dodeljuje pakao; to stoga, što prirodna naklonost ka korisnim stvarima gleda samo na čast i dobitak, dakle na sebe i svet kao na svoj cilj, dok duhovna naklonost ka korisnim stvarima gleda na slavu Božju i na samu korisnost, pa, samim tim, i na Gospoda i bližnjeg kao na svoj cilj.

50. To stoga, što postoje ljudi na svetu, koji svoje dužnosti i službe obavljaju sa mnogo revnosti, rada i marljivosti; sudije, nadglednici i oficiri, koji svoje funkcije obavljaju sa velikom marljivošću i teškim radom; sveštenici, verske vođe, ministranti, dok propovedaju s toplinom, kao i iz revnosti; učeni ljudi, koji pišu knjige pune pobožnosti, doktrina i učenosti; i drugi, koji su sličnog karaktera; i svi oni, na taj način, proizvode eminentne koristi crkvi, svojoj zemlji, društvu, kao i svojim sugrađanima; međutim, mnogi od njih to rade isključivo iz prirodne naklonosti, koja ima za cilj samo sopstvenu korist, da bi mogli da budu poštovani i uzvišeni do dostojanstva, ili zarad sveta, da bi stekli svetsko bogatstvo i postali bogati. Kod nekih od njih, ti ciljevi u toj meri rasplamsavaju naklonost prema vršenju korisnih stvari, da oni ponekad proizvode čak i korisnije stvari od onih, koje proizvode oni, koji su u duhovnoj naklonosti usmerenoj ka korisnim stvarima. Razgovarao sam sa mnogima (nakon njihove smrti, kada su postali duhovi) koji su bili u takvoj vrsti naklonosti ka korisnim stvarima, i koji su zahtevali nebo na osnovu zasluga; međutim, s obzirom na to, da su proizvodili korisne stvari isključivo iz prirodne naklonosti, to jest, radi sebe i sveta, a ne radi Boga i bližnjeg, dobili su ovaj odgovor u Mateju:

Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje. (Mat. 7:22–23).

A u Luki:

Tada ćete stati govoriti: mi jedosmo pred tobom i pismo, i po ulicama našijem učio si. A on će reći: kažem vam: ne poznajem vas otkuda ste; otstupite od mene svi koji nepravdu činite. (Luka 13:26–27).

Štaviše, ispitivani su o onome što su bili dok su živeli na svetu, i za njihove unutrašnjosti je otkriveno da su prepune uvezanih požuda i zala, a neki od njih su izgledali uspaljeno, usled ljubavi prema sebi, dok su neki, opet, bivali živahni, usled ljubavi prema svetu, dok su, najzad, neki delovali sumračno, zbog odbacivanja stvari duhovnih; dok su se, istovremeno, njihove spoljašnjosti, načinjene od korisnih stvari u spoljašnjoj formi, još uvek pojavljivale kao snežno-bele i ljubičaste. Iz svega rečenog je jasno da, iako su proizvodili korisne stvari, ipak, sami u sebi nisu razmišljali ni o čemu drugom, već isključivo o ličnoj reputaciji u pogledu počasti i dobitaka. Takođe je očigledno da su reputacija i dobici pripadali njihovom duhu, i oni su, naravno, bivali u njima. Reputacija i dobici su, dakako, predstavljali njihov život. Tako isto, jasno je da su njihovi dobri postupci bili ili čisto obmanjujući nastupi, ili su jednostavno predstavljali sredstva, koja su imala da doprinose reputaciji i dobicima kao ciljevima. Toliko o prirodnoj naklonosti korisnim stvarima.

51. S druge strane, duhovna naklonost usmerena ka korisnim stvarima, jeste istovremeno unutrašnja i spoljašnja. Ona je, naime, spoljna, odnosno, prirodna, u istoj meri u kojoj je i duhovna; to stoga, jer se duhovno uliva u ono što je prirodno, i uređuje ga u korespondenciju, dakle u simboličku sliku o sebi. Međutim, kako danas u svetu ne postoje saznanja o tome šta je duhovna naklonost usmerena ka korisnim stvarima, i šta je razlikuje od prirodne naklonosti (pošto su ove dve naklonosti po izgledu slične) ovde ćemo nešto više reći o tome, na koji način se stiče duhovna naklonost. Ona se ne može steći pomoću same vere (što je vera odvojena od milosrđa), jer takva vera ne predstavlja ništa drugo do - umišljenu veru, u kojoj nema ničeg stvarnog; a kako je odvojena od milosrđa, tako je i odvojena od naklonosti, koja je - čovek sam; i zbog toga se ovakva vera, nakon smrti, raspršuje, poput nečeg vazdušastog. A duhovna naklonost stiče se izbegavanjem zla jer su grehovi; ovo se može ostvariti putem vršenja borbe protiv njih. Zla, koja ljudi moraju da izbegavaju jesu, sva ponaosob, navedena u Dekalogu. Od časa od koga čovek počinje da biva u stanju borbe protiv njih zato što su grehovi, on postaje duhovna naklonost, proizvodeći, na taj način, korisne stvari iz duhovnog života. Zahvaljujući borbi protiv zla, one stvari, koje zaposedale nečiju unutrašnjost, bivaju raspršene; a unutrašnjosti se, kao što je u prethodnom tekstu rečeno, kod nekih pojavljuju kao uspaljenost, kod drugih kao sumračnost, a kod nekih, opet, kao živahnost. Na ovaj način se otvara nečiji duhovni um, kroz koji Gospod ulazi u njegov prirodni um, i uređuje ga za proizvođenje duhovnih korisnih stvari, koje izgledaju kao prirodne korisne stvari. Isključivo njima, i nikome drugome, nije dato od Gospoda da Ga vole iznad svega i da vole bližnjega kao samoga sebe. Ako je čovek, borbom protiv zla kao greha, stekao bilo šta duhovno na svetu, čak i ako je u pitanju nešto sićušno, on se spašava, a, nakon toga, njegove korisne stvari rastu, poput izrastanja gorušičinog zrna u drvo (prema Gospodnjim riječima, Matej 13:31–32; Marko 4:30–32; Luka 13:18–19).