1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život

1. Da ovo jedva da se i razume, vidi se iz uobičajene izreke, koja glasi: „Šta je ljubav?“ Nije poznato šta ljubav zaista jeste, i to iz razloga što se ljubav ne manifestuje razumevanju, a razumevanje je posuda za skladištenje svetlosti neba. Ono što izlazi na tu svetlost može se videti iznutra, s obzirom na to da o onome, o čemu čovek razmišlja, on može i da zadobije saznanja. Iz tog razloga, čovek kaže da je ovo ili ono takvo-i-takvo u svetlu njegovog razumevanja, takođe i da on vidi da je to tako; tako isto, on se moli da ga Bog prosvetli i iluminira. Štaviše, postoji duhovna svetlost kojoj prirodna svetlost korespondira, i upravo iz nje čovek može da kaže, s obzirom na svoje razumevanje, da vidi, a mudar čovek se, štaviše, moli da bude prosvetljen, kao i da bude iluminiran od strane Boga, to jest, da stekne mogućnost razumevanja. Čovek, prema tome, ne može formirati predstavu o ljubavi, stoga što, iako se shvatanje pomoću razmišljanja predstavlja kao mogućnost viđenja, to ne važi za ljubav. Pa ipak, ljubav jeste sama duša ili život misli, i, u slučaju da se ljubav ukloni, misao postaje hladna i umire, jednako kao što umire i cvet, kada biva lišen toplote; to stoga, što ljubav razgoreva, oživljava i animira misao. Usmerite svoj um na delanje, i razmislite da li možete da razmišljate odvojeno od neke naklonosti koja proističe iz ljubavi; i ustanovićete da je to, u vašem sopstvenom slučaju, nemoguće. Na osnovu ovoga je očigledno da ljubav jeste život razumevanja, i da ljubav predstavlja misli iz tog razumevanja; a ono, što je život razumevanja i što su misli iz njega, takođe je i život celog čoveka; jer ono jeste, dakako, život svih čula i svih pokreta, dakle, jeste život organa, pomoću kojih uopšte i postoje čula i pokreti. Da je to i život i ostalih organa, to jest, unutrašnjih organa, videćemo u daljem tekstu.

2. Postoji još jedan razlog zbog koga nije opšte poznato šta je to ljubav, a taj se razlog sastoji u tome, da je čovekova ljubav - univerzalni život. Pod univerzalnim životom podrazumeva se život koji biva u najminucioznijim detaljima; to stoga, što se, na osnovu skupa svih postojećih detalja, upotrebljava termin "univerzalni", baš kao što se termin "opšti" upotrebljava na osnovu svih postojećih pojedinačnih delova. Na taj način, ono što je univerzalno, naprosto, biva shvaćeno kao jedno; a jedno, kada biva lišeno specifične percepcije pojedinosti od kojih se sastoji, biva obavijeno tamom, i, na taj način, postaje nedostupno razumevanju, što se može uporediti sa slučajem u kome bi se ono sastojalo od intenzivne svetlosti, koja zaslepljuje oko. Takvo biva i univerzalno Božansko u najminucioznijim pojedinostima sveta; prema tome, ovo Božansko je toliko nejasno za čoveka da se ne može manifestovati pred njegovim otvorenim očima, već se, pak, može manifestovati samo tada, kada mu oči bivaju zatvorene; to stoga, što je ceo svet delo Božanske ljubavi i Božanske mudrosti; a mudrost u njenim najminucioznijim pojedinostima, kao što je već ranije rečeno, jeste intenzivno Božansko svetlo koje zaslepljuje.

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti

47. Ovo se posebno vidi na osnovu nebeskih anđela i duhova pakla, za koje važi da svi bivaju identični svojim naklonostima; duhovi paklenih naklonosti predstavljaju požude, dok anđeli nebeski predstavljaju - dobre naklonosti. Svaki čovek jeste naklonost, i to na osnovu toga, što je njegov život - ljubav, a obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi predstavlja ono, što se naziva naklonostima; prema tome, naklonosti po sebi jesu ljubavi, ali su one podređene opštoj ljubavi, kao svom gospodaru ili svojoj glavi. Pošto je, dakle, život, sam po sebi - ljubav, proizlazi da sve postojeće stvari u životu predstavljaju naklonosti, a, samim tim, i da je sam čovek - ljubav. Većina ljudi na svetu će se začuditi činjenici da je to tako, što sam dobio dopuštenje da saznam videvši svedočenja svih onih, koji iz prirodnog sveta prelaze u duhovni svet. Do sada nisam našao nijednog koji bi znao da on sam ne predstavlja ništa drugo do - naklonost; malo je njih čak uopšte i znalo šta je to naklonost; i kad god bih im rekao da naklonost predstavlja obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi, oni bi postavili pitanje šta je ljubav; govoreći da znaju šta je misao, jer je percipiraju; ali da ne mogu znati šta je naklonost, jer nju niko ne opaža. Povodom činjenice da u prirodi svake stvari jeste ljubav, rekli bi da to znaju na osnovu ljubavi neveste pre braka i majčine ljubavi prema novorođenčadi, a, u manjoj meri, i od očeve ljubavi, koju poseduje u času kada poljubi zaručenu ženu ili svoje dete; a neki, opet, umesto ljubljene žene i deteta misle na bludnice.

Jednom prilikom sam im rekao da misao ne može predstavljati ništa sama po sebi, već može predstavljati nešto samo iz naklonosti, što je čovekova životna ljubav, budući da je misao iz naklonosti, kao što se stvar formira putem onoga što je formira. Takođe sam im rekao da se misao može opaziti, ali ne i naklonost, s obzirom na to, da se stvar, koja je formirana, lako može opaziti, dok nije moguće da se lako opazi ono što je formira; baš kao što se telo lako može opaziti pomoću telesnih čula, dok nije moguće da se lako opazi duša. Kada su čuli ove moje reči, oni su postali toliko zadivljeni onim što im je rečeno, da im je posledično dozvoljeno da budu upućeni u ovu temu putem mnogih eksperimenata; kao na primer, da su sve misli iz naklonosti, i da one, dakako, bivaju u skladu sa njom; opet, da uopšte nisu mogli ni misliti bez naklonosti, niti protivno njima; takođe, da svi bivaju takvima, kakve bivaju njihove naklonosti, i zbog toga se nad svakim ponaosob sprovodi istraživanje na osnovu njegove naklonosti, dok se, nasuprot, ni nad kim ne sprovodi istraživanje na osnovu njegovog govora; to stoga, što govor potiče od misli koja pripada spoljašnjoj naklonosti, a to je želja da budete uljudni, da ugađate drugima, da budete pohvaljeni, da budete smatrani dobrim građanima, da vas smatraju ljudima od morala i mudrosti, a sve ovo su, zapravo, samo puka sredstva, koja se koriste radi istinskih ciljeva, koji, ustvari, pripadaju unutrašnjim naklonostima. Pa ipak, na osnovu boje glasa i načina na koji govori, osim ako čovek nije savršeni licemer, može da se čuje i sama njegova naklonost; to stoga, što vokalni govor pripada misli, dok boja glasa i način govora pripadaju naklonosti. Zbog toga im je rečeno da, kao što ne može postojati govor bez zvuka (boje glasa), tako isto, nije moguće ni razmišljanje koje bi bilo lišeno naklonosti; i da je, stoga, jasno da je naklonost - sve ono što misao zaista jeste, kao što je zvuk (boja glasa) - sam govor,6 budući da je govor samo artikulacija zvuka. Pomoću svega ovoga postali su upućeni u to, da čovek nije ništa drugo negoli - naklonost; i dalje, posledično, da celokupno nebo i celokupni pakao bivaju podeljeni, svako za sebe, i to na isti način na koji se deli i carstvo, naime, po provincijama i društvima, u skladu sa srodnim i specifičnim razlikama u naklonostima, a nikako u skladu sa ikakvim razlikama u mišljenju; takođe, da samo Gospod poseduje saznanje o ovim razlikama. Iz svega ovoga o čemu smo upravo govorili proizlazi da postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti.