1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život

1. Da ovo jedva da se i razume, vidi se iz uobičajene izreke, koja glasi: „Šta je ljubav?“ Nije poznato šta ljubav zaista jeste, i to iz razloga što se ljubav ne manifestuje razumevanju, a razumevanje je posuda za skladištenje svetlosti neba. Ono što izlazi na tu svetlost može se videti iznutra, s obzirom na to da o onome, o čemu čovek razmišlja, on može i da zadobije saznanja. Iz tog razloga, čovek kaže da je ovo ili ono takvo-i-takvo u svetlu njegovog razumevanja, takođe i da on vidi da je to tako; tako isto, on se moli da ga Bog prosvetli i iluminira. Štaviše, postoji duhovna svetlost kojoj prirodna svetlost korespondira, i upravo iz nje čovek može da kaže, s obzirom na svoje razumevanje, da vidi, a mudar čovek se, štaviše, moli da bude prosvetljen, kao i da bude iluminiran od strane Boga, to jest, da stekne mogućnost razumevanja. Čovek, prema tome, ne može formirati predstavu o ljubavi, stoga što, iako se shvatanje pomoću razmišljanja predstavlja kao mogućnost viđenja, to ne važi za ljubav. Pa ipak, ljubav jeste sama duša ili život misli, i, u slučaju da se ljubav ukloni, misao postaje hladna i umire, jednako kao što umire i cvet, kada biva lišen toplote; to stoga, što ljubav razgoreva, oživljava i animira misao. Usmerite svoj um na delanje, i razmislite da li možete da razmišljate odvojeno od neke naklonosti koja proističe iz ljubavi; i ustanovićete da je to, u vašem sopstvenom slučaju, nemoguće. Na osnovu ovoga je očigledno da ljubav jeste život razumevanja, i da ljubav predstavlja misli iz tog razumevanja; a ono, što je život razumevanja i što su misli iz njega, takođe je i život celog čoveka; jer ono jeste, dakako, život svih čula i svih pokreta, dakle, jeste život organa, pomoću kojih uopšte i postoje čula i pokreti. Da je to i život i ostalih organa, to jest, unutrašnjih organa, videćemo u daljem tekstu.

2. Postoji još jedan razlog zbog koga nije opšte poznato šta je to ljubav, a taj se razlog sastoji u tome, da je čovekova ljubav - univerzalni život. Pod univerzalnim životom podrazumeva se život koji biva u najminucioznijim detaljima; to stoga, što se, na osnovu skupa svih postojećih detalja, upotrebljava termin "univerzalni", baš kao što se termin "opšti" upotrebljava na osnovu svih postojećih pojedinačnih delova. Na taj način, ono što je univerzalno, naprosto, biva shvaćeno kao jedno; a jedno, kada biva lišeno specifične percepcije pojedinosti od kojih se sastoji, biva obavijeno tamom, i, na taj način, postaje nedostupno razumevanju, što se može uporediti sa slučajem u kome bi se ono sastojalo od intenzivne svetlosti, koja zaslepljuje oko. Takvo biva i univerzalno Božansko u najminucioznijim pojedinostima sveta; prema tome, ovo Božansko je toliko nejasno za čoveka da se ne može manifestovati pred njegovim otvorenim očima, već se, pak, može manifestovati samo tada, kada mu oči bivaju zatvorene; to stoga, što je ceo svet delo Božanske ljubavi i Božanske mudrosti; a mudrost u njenim najminucioznijim pojedinostima, kao što je već ranije rečeno, jeste intenzivno Božansko svetlo koje zaslepljuje.

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman

43. Čovek poseduje spoljašnju misao, baš kao što poseduje i unutrašnju misao. On biva u spoljnoj misli kada je u društvu, to jest, kada sluša ili govori, podučava ili deluje, a takođe i kada piše; opet, čovek biva u unutrašnjoj misli onda, kada biva kod kuće i otpusti dizgine svojim unutrašnjim naklonostima. Unutrašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u sebi; a spoljašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u telu. Obe misli, i spoljašnja i unutrašnja, ostaju u čoveku posle smrti, tako da se, posledično, čak ni tada ne mogu spoznati osobine čoveka, sve do časa u kome mu spoljna misao biva oduzeta; nakon toga, on počinje da misli, govori i deluje u skladu sa svojom naklonošću. Čovek, koji poseduje zdrav i ispravan um, tada će videti i čuti neobične stvari. Čuće i videće kako mnogi, koji su u svetu mudro razgovarali, učeno propovedali, podučavali kao erudite, pisali svesno i delovali pažljivo i oprezno u svom govoru i postupcima, od časa u kome im se spoljni um oduzme, počinju da misle, govore i ponašaju se sumanuto, na način na koji to čine umobolni ljudi na svetu; i, što je neobično, oni tada veruju da su mudriji od drugih.

Međutim, da bi mogli da se zaustave u tom njihovom ludilu, oni se ponekad prepuštaju spoljašnjosti, a time i u svom sopstvenom građanskom i moralnom životu, u kome su se nalazili dok su živeli na svetu. Kad su u društvu tamo i na nebu, dozvoljava im se da se sete tih ludila; i tada sami vide i priznaju da su sumanuto razgovarali i umobolno postupali; međutim, od onog časa u kome ponovo bivaju prepušteni svojoj unutrašnjosti (to jest, onome što odgovara njihovom duhu), oni iznova postaju sumanuti, kakvi su bili pre nego što su se, na mah, vratili u svoju spoljašnjost.

44. Postoje različite vrste njihovog ludila; u koje se mogu uključiti ono što sledi, a to je, naime, da oni poseduju volju za: dominacijom, krađom, preljubom, bogohuljenjem, činjenjem zla; takođe, poseduju juš i volju za: preziranjem, odbacivanjem i ruganjem, upućenom svemu onome, što je iskreno, pravedno i pošteno, kao i prema svakoj istini i dobru crkve i neba. I, što je još gore, oni vole ovo stanje svog duha; to stoga, jer je pomoću eksperimenta, koji je obavljen nad mnogima, ispitivano da li bi oni radije razmišljali razborito ili sumanuto, i otkriveno je da bi radije razmišljali - sumanuto.

Štaviše, otkriveno je da su postali takvi zbog toga što su voleli sebe i svet iznad svega, kao i zato, što su razmišljali o korisnim stvarima samo u kontekstu sopstvene časti i ličnih dobitaka, a, takođe i zbog toga, što su veoma favorizovali telesna uživanja u odnosu na uživanja duše. U svetu su bili takvi da nikada nisu, unutar sebe, razmišljali zdravo, osim u situacijama kada su se viđali sa drugim ljudima.

45. Postoji samo jedan jedini lek za njihovu ludost: da im se dodeli obaveza da rade u paklu, i to pod kontrolom sudije. Sve dok bivaju zaposleni, oni nisu ludi; to stoga, jer dela, kojima su okupirani, drže njihov um (koji biva kao da je u zatvoru i svezan), kako bi sprečilo njegovo lutanje u razdragane maštarije njihovih požuda. Njihove zadatke obavljaju isključivo radi hrane, odeće i postelje, i pri tom ih obavljaju nevoljno, iz potrebe, a ne slobodno iz naklonosti.

46. Međutim, sa druge strane, svi oni, koji su na svetu voleli korisne stvari i koji su proizvodili te korisne stvari iz čiste ljubavi prema njima, misle zdravo u svom duhu, a njihovi duhovi razmišljaju zdravo u svojim telima; jer, kod takvih, unutrašnja misao se ne razlikuje od spoljašnje. Opet, počevši od njihove prve (unutrarnje) misli, kroz potonju (spoljašnju) misao, realizuje se njihov govor. Slično važi i za njihove akcije. Naklonost korisnim stvarima odtžava sabranost njihovog unutrašnjeg uma, i ne dozvoljava im da zalutaju u ispraznosti, u ono što je lascivno i prljavo, u ono što je neiskreno i varljivo, niti im, pak, dozvoljava upuštanje u izrugivanje izazvano raznim požudama. Nakon smrti su sličnog karaktera; njihovi umovi su sami po sebi anđeoski; i kad im se oduzme spoljna misao, oni postaju duhovni i anđeli i tako primaju nebeske mudrosti od Gospoda.

Iz svega što je ovde rečeno, biva posve jasno da, ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman.