BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman

43. Čovek poseduje spoljašnju misao, baš kao što poseduje i unutrašnju misao. On biva u spoljnoj misli kada je u društvu, to jest, kada sluša ili govori, podučava ili deluje, a takođe i kada piše; opet, čovek biva u unutrašnjoj misli onda, kada biva kod kuće i otpusti dizgine svojim unutrašnjim naklonostima. Unutrašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u sebi; a spoljašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u telu. Obe misli, i spoljašnja i unutrašnja, ostaju u čoveku posle smrti, tako da se, posledično, čak ni tada ne mogu spoznati osobine čoveka, sve do časa u kome mu spoljna misao biva oduzeta; nakon toga, on počinje da misli, govori i deluje u skladu sa svojom naklonošću. Čovek, koji poseduje zdrav i ispravan um, tada će videti i čuti neobične stvari. Čuće i videće kako mnogi, koji su u svetu mudro razgovarali, učeno propovedali, podučavali kao erudite, pisali svesno i delovali pažljivo i oprezno u svom govoru i postupcima, od časa u kome im se spoljni um oduzme, počinju da misle, govore i ponašaju se sumanuto, na način na koji to čine umobolni ljudi na svetu; i, što je neobično, oni tada veruju da su mudriji od drugih.

Međutim, da bi mogli da se zaustave u tom njihovom ludilu, oni se ponekad prepuštaju spoljašnjosti, a time i u svom sopstvenom građanskom i moralnom životu, u kome su se nalazili dok su živeli na svetu. Kad su u društvu tamo i na nebu, dozvoljava im se da se sete tih ludila; i tada sami vide i priznaju da su sumanuto razgovarali i umobolno postupali; međutim, od onog časa u kome ponovo bivaju prepušteni svojoj unutrašnjosti (to jest, onome što odgovara njihovom duhu), oni iznova postaju sumanuti, kakvi su bili pre nego što su se, na mah, vratili u svoju spoljašnjost.

44. Postoje različite vrste njihovog ludila; u koje se mogu uključiti ono što sledi, a to je, naime, da oni poseduju volju za: dominacijom, krađom, preljubom, bogohuljenjem, činjenjem zla; takođe, poseduju juš i volju za: preziranjem, odbacivanjem i ruganjem, upućenom svemu onome, što je iskreno, pravedno i pošteno, kao i prema svakoj istini i dobru crkve i neba. I, što je još gore, oni vole ovo stanje svog duha; to stoga, jer je pomoću eksperimenta, koji je obavljen nad mnogima, ispitivano da li bi oni radije razmišljali razborito ili sumanuto, i otkriveno je da bi radije razmišljali - sumanuto.

Štaviše, otkriveno je da su postali takvi zbog toga što su voleli sebe i svet iznad svega, kao i zato, što su razmišljali o korisnim stvarima samo u kontekstu sopstvene časti i ličnih dobitaka, a, takođe i zbog toga, što su veoma favorizovali telesna uživanja u odnosu na uživanja duše. U svetu su bili takvi da nikada nisu, unutar sebe, razmišljali zdravo, osim u situacijama kada su se viđali sa drugim ljudima.

45. Postoji samo jedan jedini lek za njihovu ludost: da im se dodeli obaveza da rade u paklu, i to pod kontrolom sudije. Sve dok bivaju zaposleni, oni nisu ludi; to stoga, jer dela, kojima su okupirani, drže njihov um (koji biva kao da je u zatvoru i svezan), kako bi sprečilo njegovo lutanje u razdragane maštarije njihovih požuda. Njihove zadatke obavljaju isključivo radi hrane, odeće i postelje, i pri tom ih obavljaju nevoljno, iz potrebe, a ne slobodno iz naklonosti.

46. Međutim, sa druge strane, svi oni, koji su na svetu voleli korisne stvari i koji su proizvodili te korisne stvari iz čiste ljubavi prema njima, misle zdravo u svom duhu, a njihovi duhovi razmišljaju zdravo u svojim telima; jer, kod takvih, unutrašnja misao se ne razlikuje od spoljašnje. Opet, počevši od njihove prve (unutrarnje) misli, kroz potonju (spoljašnju) misao, realizuje se njihov govor. Slično važi i za njihove akcije. Naklonost korisnim stvarima odtžava sabranost njihovog unutrašnjeg uma, i ne dozvoljava im da zalutaju u ispraznosti, u ono što je lascivno i prljavo, u ono što je neiskreno i varljivo, niti im, pak, dozvoljava upuštanje u izrugivanje izazvano raznim požudama. Nakon smrti su sličnog karaktera; njihovi umovi su sami po sebi anđeoski; i kad im se oduzme spoljna misao, oni postaju duhovni i anđeli i tako primaju nebeske mudrosti od Gospoda.

Iz svega što je ovde rečeno, biva posve jasno da, ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman.