BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman

43. Čovek poseduje spoljašnju misao, baš kao što poseduje i unutrašnju misao. On biva u spoljnoj misli kada je u društvu, to jest, kada sluša ili govori, podučava ili deluje, a takođe i kada piše; opet, čovek biva u unutrašnjoj misli onda, kada biva kod kuće i otpusti dizgine svojim unutrašnjim naklonostima. Unutrašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u sebi; a spoljašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u telu. Obe misli, i spoljašnja i unutrašnja, ostaju u čoveku posle smrti, tako da se, posledično, čak ni tada ne mogu spoznati osobine čoveka, sve do časa u kome mu spoljna misao biva oduzeta; nakon toga, on počinje da misli, govori i deluje u skladu sa svojom naklonošću. Čovek, koji poseduje zdrav i ispravan um, tada će videti i čuti neobične stvari. Čuće i videće kako mnogi, koji su u svetu mudro razgovarali, učeno propovedali, podučavali kao erudite, pisali svesno i delovali pažljivo i oprezno u svom govoru i postupcima, od časa u kome im se spoljni um oduzme, počinju da misle, govore i ponašaju se sumanuto, na način na koji to čine umobolni ljudi na svetu; i, što je neobično, oni tada veruju da su mudriji od drugih.

Međutim, da bi mogli da se zaustave u tom njihovom ludilu, oni se ponekad prepuštaju spoljašnjosti, a time i u svom sopstvenom građanskom i moralnom životu, u kome su se nalazili dok su živeli na svetu. Kad su u društvu tamo i na nebu, dozvoljava im se da se sete tih ludila; i tada sami vide i priznaju da su sumanuto razgovarali i umobolno postupali; međutim, od onog časa u kome ponovo bivaju prepušteni svojoj unutrašnjosti (to jest, onome što odgovara njihovom duhu), oni iznova postaju sumanuti, kakvi su bili pre nego što su se, na mah, vratili u svoju spoljašnjost.

44. Postoje različite vrste njihovog ludila; u koje se mogu uključiti ono što sledi, a to je, naime, da oni poseduju volju za: dominacijom, krađom, preljubom, bogohuljenjem, činjenjem zla; takođe, poseduju juš i volju za: preziranjem, odbacivanjem i ruganjem, upućenom svemu onome, što je iskreno, pravedno i pošteno, kao i prema svakoj istini i dobru crkve i neba. I, što je još gore, oni vole ovo stanje svog duha; to stoga, jer je pomoću eksperimenta, koji je obavljen nad mnogima, ispitivano da li bi oni radije razmišljali razborito ili sumanuto, i otkriveno je da bi radije razmišljali - sumanuto.

Štaviše, otkriveno je da su postali takvi zbog toga što su voleli sebe i svet iznad svega, kao i zato, što su razmišljali o korisnim stvarima samo u kontekstu sopstvene časti i ličnih dobitaka, a, takođe i zbog toga, što su veoma favorizovali telesna uživanja u odnosu na uživanja duše. U svetu su bili takvi da nikada nisu, unutar sebe, razmišljali zdravo, osim u situacijama kada su se viđali sa drugim ljudima.

45. Postoji samo jedan jedini lek za njihovu ludost: da im se dodeli obaveza da rade u paklu, i to pod kontrolom sudije. Sve dok bivaju zaposleni, oni nisu ludi; to stoga, jer dela, kojima su okupirani, drže njihov um (koji biva kao da je u zatvoru i svezan), kako bi sprečilo njegovo lutanje u razdragane maštarije njihovih požuda. Njihove zadatke obavljaju isključivo radi hrane, odeće i postelje, i pri tom ih obavljaju nevoljno, iz potrebe, a ne slobodno iz naklonosti.

46. Međutim, sa druge strane, svi oni, koji su na svetu voleli korisne stvari i koji su proizvodili te korisne stvari iz čiste ljubavi prema njima, misle zdravo u svom duhu, a njihovi duhovi razmišljaju zdravo u svojim telima; jer, kod takvih, unutrašnja misao se ne razlikuje od spoljašnje. Opet, počevši od njihove prve (unutrarnje) misli, kroz potonju (spoljašnju) misao, realizuje se njihov govor. Slično važi i za njihove akcije. Naklonost korisnim stvarima odtžava sabranost njihovog unutrašnjeg uma, i ne dozvoljava im da zalutaju u ispraznosti, u ono što je lascivno i prljavo, u ono što je neiskreno i varljivo, niti im, pak, dozvoljava upuštanje u izrugivanje izazvano raznim požudama. Nakon smrti su sličnog karaktera; njihovi umovi su sami po sebi anđeoski; i kad im se oduzme spoljna misao, oni postaju duhovni i anđeli i tako primaju nebeske mudrosti od Gospoda.

Iz svega što je ovde rečeno, biva posve jasno da, ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman.

Већина људи је упозната са познатом једначином Алберта Ајнштајна, е=мц2. Али колико њих зна шта то значи и зашто је толико важно?

Значење је заправо прилично једноставно. "е" означава енергију; "м" означава масу; "ц" означава брзину светлости. Дакле, то значи да се одређени део масе - рецимо зрно песка - може претворити у одређену количину енергије. А пошто је брзина светлости тако велика - 186.000 миља у секунди - потенцијална енергија је велика. То је доказано у Хирошими и Нагасакију 1945. године; мале количине уранијума су претворене у огромне количине енергије, довољне за уништавање градова, окончање рата и покретање нуклеарног доба.

То је, очигледно, довољно само по себи да Ајнштајнов увид учини важним. Али постоји много дубља импликација: једначина значи да су маса и енергија у суштини иста ствар, да је маса - физичке ствари од којих је наш свет направљен - заправо велике количине енергије заробљене у малим количинама простора. Дакле, цео универзум је само енергија, а запањујућа разноликост материјала који посматрамо је заправо само разноврсност облика и облика које енергија поприма. У ствари, ми сами, наша физичка тела, смо скуп енергије заробљене у слојевима и слојевима супстанци које заједно могу да подрже наше функције.

То је чудна, контраинтуитивна идеја, али је од тада основа науке. Његова истина је потврђена на много начина, укључујући бизарно понашање субатомских честица, које имају тенденцију да делују и као маса и као енергија у исто време. То је такође демонстрирано у идеји Великог праска, тренутка када је универзум настао балоном из ништавила, са недокучивом енергијом која је створила сам простор и само време, и испунила простор-време енергијом која би се на крају скупила у форме као звезде, планете и људи. У суштини се ради о чистој енергији.

Па какве то везе има са Божанском љубављу? Можда много. Век и по пре него што је Ајнштајн револуционисао наше идеје о физичкој стварности, Сведенборг је описао духовну стварност са запањујућим сличностима. То је реалност заснована на идеји да чиста енергија узима основне форме да би створила и преплавила сопствени универзум. Због саме своје природе, та енергија има тенденцију да се скупља и ствара форме и обрасце који су чврсти и јединствени. Те форме су направљене од те почетне енергије и њоме се одржавају, без сопственог живота - али као форме су одвојене, са својим идентитетом. Они су од енергије, али нису део енергије, ако то има смисла.

Као што сте можда претпоставили, та чиста духовна енергија је Божанска Љубав, стварно биће и суштина Господа и основна супстанца духовне стварности. А ти облици са својим јединственим идентитетом су људи – нешто што је Господ створио и оживео, али одвојено, тако да их Он може волети, а да не воли Себе.

Сведенборгови радови нуде безграничне детаље о томе како све ово функционише. Најосновније, Божанска Љубав је у облику Божанске Мудрости и њих двоје су једно у Господу. А облици су критични, јер је у својој суштини Божанска љубав толико заслепљујуће моћна да би нас уништила ако бисмо је директно примили. Дакле, долази до нас филтриран, у облику божанске истине, али у том облику је и даље толико сјајан и моћан да је стварно сунце духовног света.

Сведенборгова „Божанска љубав и мудрост“ такође нуди овај прелеп опис онога што је љубав: „Обележје љубави није да волимо себе, већ да волимо друге и да будемо сједињени с њима кроз љубав. Обиљежје љубави је и то да нас други воле јер смо тако уједињени. Заиста, суштина сваке љубави се налази у јединству, у животу љубави који називамо радошћу, насладом, задовољством, слаткоћом, блаженством, задовољством и срећом. Суштина љубави је да оно што је наше треба да припада неком другом. Осећати радост неког другог као радост у себи – то је љубав.”

Тако нас Господ воли, и Његова једина жеља је да примимо његову љубав потпуније како бисмо се придружили Њему и довели до највеће среће. Ако о томе размишљамо у смислу нас самих као образаца у фабрику духовне стварности, то би било усклађивање тог узорка са грамом тканине, тако да Господња љубав може да уђе у сама наша влакна.

(References: BOŽANSKA LJUBAV 3; Božanska Ljubav i Mudrost 4, 5, 33, 34, 35, 37, 40, 43, 44, 47-5, 93, 99, 154; Božanska Promisao 1-86)