INTERAKCIJA DUŠE I TELA

Napisao EMANUEL SVEDENBORG, 1769

Preveo Milica Žikić

Objavio The Lord’s New Church Which is Nova Hierosolyma, 2021

Napomena

Delo Interakcija duše i tela (De Commercio Animae et Corporis) Emanuela Svedenborga originalno je objavljeno u Londonu 1769. Ova verzija bazirana je na izdanju Svedenborgovog društva iz 1844, prilagođenom 1987. i 1924. i ponovo objavljenom 1947.

SADRŽAJ

I. Postoje dva sveta: duhovni svet, nastanjen duhovima i anđelima i prirodni svet, nastanjen ljudima, 3

II. Duhovni svet je postojao prvi i neprestano biva održavan od svog sopstvenom suncu, a prirodni svet od svog sunca. 4

III. Sunce duhovnog sveta je čista ljubav Jehove Boga, koji je u njegovom središtu, 5

IV. Od tog sunca proizlazi toplina i svetlost; toplina koja od njega proističe u svojoj suštini je ljubav, a svetlost od njega u svojoj suštini je mudrost, 6

V. I ta toplina i ta svetlost utiču u čoveka: toplina u njegovu volju, gde proizvodi dobro ljubavi, a svetlost u njegovo razumevanje (razum), gde proizvodi istinu mudrosti, 7

VI. To dvoje, toplina i svetlost ili ljubav i mudrost, sjedinjeni utiču od Boga u dušu čoveka, a kroz nju u njegov um i njegova osećanja i misli, a odatle u čula, govor i akcije tela, 8

VII. Sunce prirodnog sveta je čista vatra, a svet prirode od početka je postojao i neprekidno opstaje zahvaljujući tom suncu, 9

VIII. Zbog toga je sve što proizlazi iz ovog sunca, gledano samo po sebi, mrtvo, 10

IX. Ono što je duhovno zaodeva se onim što je prirodno, kao što čovek oblači odelo, 11

X. Duhovne stvari ovako odevene u čoveku omogućavaju mu da živi kao racionalan i moralan čovek, dakle kao duhovno prirodan čovek, 12

XI. Primanje tog inflaksa je u skladu sa stanjem ljubavi i mudrosti kod čoveka, 13

XII. Čovekovo razumevanje može da bude uzdignuto u svetlost, to jest u mudrost, u kojoj su anđeli neba, shodno kultivisanosti njegovog razuma; a njegova volja može da bude uzdignuta, na sličan način, u toplinu, to jest u ljubav, shodno njegovim delima; ali ljubav volje nije uzdignuta, osim ako čovek želi i čini stvari koje podučava mudrost razumevanja. 14

XIII. Potpuno je drugačije sa zverima, 15

XIV. Postoje tri stepena u duhovnom svetu i tri stepena u prirodnom svetu, do sada nepoznata, u skladu sa kojima se dešava sav inflaks, 16

XV. Krajnji ciljevi su u prvom stepenu, uzroci u drugom, a efekti u trećem, 17

XVI. Zato je očigledno šta je priroda duhovnog inflaksa od njegovog izvora do njegovih efekata, 18

11. IX. ONO ŠTO JE DUHOVNO ZAODEVA SE ONIM ŠTO JE PRIRODNO, KAO ŠTO ČOVEK OBLAČI ODELO.

Dobro je poznato da su i aktivno i pasivno potrebni u svakoj operaciji i da ništa ne može da bude proizvedeno samo iz aktivnog, niti samo iz pasivnog. Slično je i sa onim što je duhovno i onim što je prirodno: duhovno je, kao živa sila, aktivno, a prirodno, kao mrtva sila, pasivno. Odatle sledi da šta god da je postojalo u ovom sunčevom svetu od početka i sve što postaje (ulazi u postojanje) iz momenta u momenat od tada, postoji iz onoga što je duhovno, sredstvima onoga što je prirodno; to se ne odnosi samo na subjekte životinjskog carstva, nego i one biljnog carstva.

[2] Još jedna slična činjenica takođe je poznata, naime, da je u svakom efektu koji proizvodimo prisutan glavni i instrumentalni uzrok i da se ta dva, kad se bilo šta čini, pojavljuju kao jedan, mada su distinktivna dva; zato je jedan od zakona mudrosti da glavni i instrumentalni uzrok sačinjavaju jedan uzrok; tako čine i ono što je duhovno i ono što je prirodno. Razlog što se u proizvođenju efekata ova dva pojavljuju kao jedan jeste to što je duhovno unutar prirodnog, kao što se vlakno unutar mišića i krv unutar arterije ili kao što je misao unutarnje govora, a osećanja unutar tona glasa; to doprinosi da ga osećamo u domenu prirodnog. Iz ovih posmatranja – iako za sada samo nejasno, kao kroz rešetku – izgleda kao da se ono što je duhovno zaodeva onim što je prirodno, kao što čovek oblači odeću.

[3] Organsko telo kojim se duša zaodeva ovde se poredi sa odećom, jer oblači dušu; a duša se takođe izvlači iz njega i odbacuje ga kao staru odeću, kad smrću odlazi iz prirodnog u duhovni svet. Štaviše, telo stari kao i odeća, ali duša ne; jer to je duhovna supstanca, koja nema ništa sa promenama u prirodi, koje napreduju od svojih početaka do svojih krajeva i uklanjaju se kad dođe vreme.

[4] Oni koji ne posmatraju telo kao odeću ili pokrivač za dušu, koji je po sebi mrtav i samo su se prilagodili primanju živih sila koje se u njega ulivaju od Boga preko duše, ne mogu da izbegnu da na osnovu obmana zaključe da duša živi sama od sebe, a telo samo od sebe i da, u njihovom življenju, postoji PREUSTANOVLJENA HARMONIJA. Na sličan način oni izvode zaključak da život duše utiče u život tela ili život tela u život duše, pa tako shvataju da INFLAKS može da bude DUHOVAN ili PRIRODAN: kad je, zapravo, istina, dokazana svakim objektom u stvaranju, da ono što je potonje ne deluje samo od sebe, nego od nečega što mu prethodi, iz čega je proizašlo; da zato ništa ne deluje (ne stupa u akciju) osim preko Prvog, koje zaista deluje od sebe, dakle od Boga. Pored toga, postoji samo jedan život, koji nije sposoban da bude stvoren, ali je nadmoćno sposoban da se uliva u oblike/forme organski prilagođene njegovom primanju: sve stvari u stvorenom univerzumu, u opštem i posebnom smislu, jesu takve forme.

[5] Mnogi veruju da je duša život, pa tako i da čovek, pošto živi od svoje duše, živi od svog sopstvenog života, dakle od sebe, pa posledično tome ne od ulivanja života od Boga. Ali takve osobe ne mogu da izbegnu vezivanje neke vrste Gordijevog čvora obmana, u koji upliću sva prosuđivanja svog uma, dok ništa osim bezumlja u odnosu na duhovne stvari ne ostane kao rezultat; ili konstruišu lavirint, iz kojeg njihov um nikada, nikakvom indicijom razuma, ne može da se vrati i ispetlja. Oni zapravo takođe spuštaju same sebe, kako izgleda, u pećine u podzemlju, gde obitavaju u večnoj tami.

[6] Jer iz takvog verovanja proizlaze bezbrojne obmane, od kojih je svaka užasna: kao da je Bog sebe pretočio i transkribovao u ljude, pa je tako svaki čovek vrsta božanstva koje živi samo od sebe, te zato čini dobro i mudar je od sebe; slično tome, da poseduje veru i dobročinstvo u sebi, pa ih i izvlači iz sebe, a ne iz Boga; ovo pored ostalih čudovišnih osećanja, kakva preovlađuju kod onih u paklu, koji su, dok su bili u svetu, verovali da priroda živi ili proizvodi život sopstvenom aktivnošću. Kada takvi gledaju prema nebu, njegova svetlost im se prikazuje kao puka gusta tama.

[7] Jednom sam iz neba čuo glas nekoga ko je rekao da kada bi iskra života u čoveku bila njegova, a ne od Boga u njemu, ne bi bilo neba niti ičega što tamo postoji; tako ne bi bilo ni crkve na zemlji, pa posledično tome ni večnog života.

Za dalje detalje u vezi sa ovim predmetom, može se konsultovati nezaboravni izveštaj ¹ u delu Bračna Ljubav 132-136, kao i Istinska Hrišćanska Religija 48.

Footnotes:

8. VI. TO DVOJE, TOPLINA I SVETLOST ILI LJUBAV I MUDROST, SJEDINJENI UTIČU OD BOGA U DUŠU ČOVEKA; A KROZ NJU U NJEGOV UM, OSEĆANJA I MISLI; A ODATLE U ČULA, GOVOR I AKCIJE TELA.

Duhovni uticaj kojim su se do sada bavili inspirisani ljudi jeste onaj od duše u telo, ali niko se nije bavio uticajem na dušu i kroz nju na telo; iako je poznato da se sve dobro ljubavi i sva istina vere uliva od Boga u čoveka, a ništa (se ne uliva) od čoveka; a te stvari koje se ulivaju od Boga najpre se ulivaju u njegovu dušu, a preko duše u racionalni um, a kroz to u one stvari koje sačinjavaju telo. Ako neko istražuje duhovni uticaj na bilo koji drugi način, on je kao onaj koji zaustavlja tok fontane, a i dalje očekuje vodoskok; ili onaj koji izvodi zaključke o poreklu drveta iz korena, a ne iz semena; ili onaj koji ispituje derivacije odvojeno od njihovog izvora.

[2] Jer duša nije život po sebi, nego prijamnik života od Boga, koji je život po Sebi; a sav uticaj je od života, dakle od Boga. Na ovo se misli pod izrazom: “A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.” (Postanje 2:7). Dunuti u nos duh životni označava usađivanje percepcije dobra i istine. Gospod takođe za sebe kaže: Jer kao što Otac ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi” (Jovan 5:26). Život u sebi je Bog; a život duše je život koji se uliva od Boga.

[3] Pošto je sav uticaj od života, a život deluje preko svojih prijemnika, a najunutarnjiji ili prvi među prijemnicima u čoveku je njegova duša, zato, da bi taj uticaj mogao da bude ispravno shvaćen neophodno je početi od Boga, a ne neke usputne stanice. Ako bismo počeli od neke usputne stanice, naše učenje o uticaju (doktrina o inflaksu) bilo bi poput kočija bez točkova ili brod bez jedara. Pošto je tako, dakle, u prethodnim člancima bavili smo se suncem duhovnog sveta, u čijem je središtu jehova Bog (5); i uticajem odatle u ljubav i mudrost, te tako i u život. (6-7)

[4] Da život utiče od Boga u čoveka preko duše, a preko toga u njegov um, to jest u osećanja i misli, a od njih u čula, govor i akcije tela, jeste zbog toga što se te stvari odnose na život u uzastopnom (sukcesivnom) redu. Jer um je podređen duši a telo je podređeno umu. Um, takođe, poseduje dva života, onaj od volje i onaj od razuma. Život njegove volje je dobro ljubavi, čije derivacije se nazivaju osećanjima (naklonostima); a život razuma je istina mudrosti, čije se derivacije nazivaju mislima: preko jednih i drugih um živi. Život tela, s druge strane, jesu čula, govor i akcije: da su oni izvedeni iz duše preko uma sledi iz reda u kome stoje; odatle se mudrom čoveku manifestuju bez ispitivanja.

[5] Ljudska duša, kao superiorna duhovna supstanca, prima uticaj direktno od Boga; ali ljudski um, kao inferiorna duhovna supstanca, prima uticaj od Boga indirektno kroz duhovni svet; a telo, koje se sastoji od supstanci prirode koje nazivamo materijom, prima uticaj od Boga indirektno preko prirodnog sveta.

Da dobro ljubavi i istina mudrosti utiču od Boga u dušu zajedno, to jest sjedinjeni u jedno, ali ih čovek razdvaja tokom njihovog napredovanja i spojene su samo kod onih koji dopuštaju da budu vođeni od Boga, biće pokazano u člancima koji slede.