INTERAKCIJA DUŠE I TELA

Napisao EMANUEL SVEDENBORG, 1769

Preveo Milica Žikić

Objavio The Lord’s New Church Which is Nova Hierosolyma, 2021

Napomena

Delo Interakcija duše i tela (De Commercio Animae et Corporis) Emanuela Svedenborga originalno je objavljeno u Londonu 1769. Ova verzija bazirana je na izdanju Svedenborgovog društva iz 1844, prilagođenom 1987. i 1924. i ponovo objavljenom 1947.

SADRŽAJ

I. Postoje dva sveta: duhovni svet, nastanjen duhovima i anđelima i prirodni svet, nastanjen ljudima, 3

II. Duhovni svet je postojao prvi i neprestano biva održavan od svog sopstvenom suncu, a prirodni svet od svog sunca. 4

III. Sunce duhovnog sveta je čista ljubav Jehove Boga, koji je u njegovom središtu, 5

IV. Od tog sunca proizlazi toplina i svetlost; toplina koja od njega proističe u svojoj suštini je ljubav, a svetlost od njega u svojoj suštini je mudrost, 6

V. I ta toplina i ta svetlost utiču u čoveka: toplina u njegovu volju, gde proizvodi dobro ljubavi, a svetlost u njegovo razumevanje (razum), gde proizvodi istinu mudrosti, 7

VI. To dvoje, toplina i svetlost ili ljubav i mudrost, sjedinjeni utiču od Boga u dušu čoveka, a kroz nju u njegov um i njegova osećanja i misli, a odatle u čula, govor i akcije tela, 8

VII. Sunce prirodnog sveta je čista vatra, a svet prirode od početka je postojao i neprekidno opstaje zahvaljujući tom suncu, 9

VIII. Zbog toga je sve što proizlazi iz ovog sunca, gledano samo po sebi, mrtvo, 10

IX. Ono što je duhovno zaodeva se onim što je prirodno, kao što čovek oblači odelo, 11

X. Duhovne stvari ovako odevene u čoveku omogućavaju mu da živi kao racionalan i moralan čovek, dakle kao duhovno prirodan čovek, 12

XI. Primanje tog inflaksa je u skladu sa stanjem ljubavi i mudrosti kod čoveka, 13

XII. Čovekovo razumevanje može da bude uzdignuto u svetlost, to jest u mudrost, u kojoj su anđeli neba, shodno kultivisanosti njegovog razuma; a njegova volja može da bude uzdignuta, na sličan način, u toplinu, to jest u ljubav, shodno njegovim delima; ali ljubav volje nije uzdignuta, osim ako čovek želi i čini stvari koje podučava mudrost razumevanja. 14

XIII. Potpuno je drugačije sa zverima, 15

XIV. Postoje tri stepena u duhovnom svetu i tri stepena u prirodnom svetu, do sada nepoznata, u skladu sa kojima se dešava sav inflaks, 16

XV. Krajnji ciljevi su u prvom stepenu, uzroci u drugom, a efekti u trećem, 17

XVI. Zato je očigledno šta je priroda duhovnog inflaksa od njegovog izvora do njegovih efekata, 18

12. X. DUHOVNE STVARI, OVAKO ODEVENE U ČOVEKU, OMOGUĆAVAJU MU DA ŽIVI KAO RACIONALAN I MORALAN ČOVEK, DAKLE DUHOVNO PRIRODAN ČOVEK.

Ovo sledi kao zaključak izveden iz goreustanovljenog principa, da se duša zaodeva telom, kao što se čovek oblači u odeću. Jer duša se uliva u ljudski um, a kroz njega u telo, noseći sa sobom život koji neprestano prima od Gospoda i na taj način ga posredno prenosi u telo, gde, najčvršćim sjedinjavanjem, čini da telo deluje kao da živi. Iz ovoga, kao i hiljada iskustvenih svedočanstava, jasno je da ono što je duhovno, sjedinjeno sa onim što je materijalno, kao živa sila sa mrtvom silom, uzrokuje da čovek govori racionalno i ponaša se moralno.

[2] Izgleda kao da jezik i usne govore od izvesnog života u njima, kao i da se ruke i noge pokreću na sličan način, ali to je misao, koja je u sebi duhovna, koja govori i volja, koja je takođe duhovna, koja pokreće, a svaka od njih putem svojih organa, koji su po sebi materijalni, jer su uzeti iz prirodnog sveta. Da je ovo slučaj pokazuje se jasno kao na dnevnoj svetlosti, ako uzmemo u obzir sledeće: ako uklonimo misao iz govora, ne postaju li usne momenatlno neme? Isto tako, uklonimo li volju iz akcije, neće li ruke momentallno prestati da se pokreću?

[3] Jedinstvo (zajednica) duhovnih sa prirodnim stvarima i posledično pojavljivanje života u materijalnim objektima mogu se uporediti sa odličnim vinom u čistom sunđeru, slatkom plesni u grožđu, ukusnim sokom u jabuci ili aromatičnom mirisom cimeta. Vlakna koja svi oni sadrže su materijalne supstance, koji od sebe nemaju ni ukus ni miris, nego ih izvlače iz fluida i između njih: zato, ako iscedite te sokove, oni postaju mrtve niti. Isto je sa organima tela, ako bi život bio uklonjen.

[4] Da je čovek racionalno biće zahvaljujući jedinstvu duhovnih stvari sa prirodnim jasno je iz analitičkih procesa njegove misli; a da je moralno biće iz istog razloga jasno je iz odlika njegovog držanja i ispravnosti njegovog ponašanja. On to poseduje zahvaljujući svojoj sposobnosti da primi inflaks od Gospoda, preko anđeoskog neba, gde se nalazi samo boravište ljubavi i mudrosti, pa tako i racionalnosti i moralnosti. Iz toga se može zaključiti da jedinstvo duhovnog i prirodnog u čoveku čini da on živi kao duhovno prirodan čovek. Razlog što živi na sličan, a ipak različit način posle smrti, jeste to što je njegova duša tada zaodenuta supstancijalnim telom, kao što je u prirodnom svetu bila zaodenuta materijalnim telom.

[5] Mnogi veruju da se opažanja (percepcije) i misli uma, budući duhovne, ulivaju nekontrolisano, preko neorganizovanih formi. Tako sanjare pak oni koji nisu videli unutrašnjost glave, gde su opažanja i misli na početku i koji ne znaju da su tamo mozgovi, isprepletani i sačinjen od sive i bele materije, zajedno sa žlezdama, srčanim komorama i pregradama, a sve to obavijeno pokrivajućim membranama; i ko, slično tome, ne zna da čovek misli i želi umno ili bezumno u skladu sa zdravim ili poremećenim stanjem svih tih organa; posledično tome, da je razuman i moralan u skladu sa organskom strukturom svog uma. Jer racionalni vid čoveka, koji je razumevanje, bez formi organizovanih za prijem duhovne svetlosti, bio bi apstraktno ništa, baš kao što bi i njegov prirodni vid bio bez očiju; tako je i u drugim instancama.

6. IV. OD TOG SUNCA PROIZLAZI TOPLINA I SVETLOST; TOPLINA KOJA OD NJEGA PROISTIČE U SVOJOJ SUŠTINI JE LJUBAV, A SVETLOST OD NJEGA U SVOJOJ SUŠTINI JE MUDROST.

Dobro je poznato da se u Božjoj Reči, pa tako i u uobičajenom jeziku propovednika, Božanska Ljubav izražava vatrom; kao kad se upućuje molitva da nebeska vatra ispuni srce i raspali svete želje za obožavanjem Boga: razlog je što je ta vatra korespondentna ljubavi, pa je zato i označava. Zbog toga se Jehova Bog pojavio pred Mojsijem kao vatra zapaljenog grma i na sličan način pred decom Izrailja na planini Sinaj; i zato je bilo naređeno da vatra na oltaru bude neprestano održavana i svetla svetiljki u tabernaklu da budu paljena svake večeri: ove zapovesti date su zato što je vatra označavala ljubav.

[2] Da iz takve vatre proizlazi toplina pokazuje se prosto iz efekata ljubavi: zato se čovek pali, greje i bude u plamenu onako kako se njegova ljubav pretvara u zil ¹ ili u odsjaj besa. Toplota krvi ili životna toplina ljudi i životinja uopšte, proizlazi isključivo iz ljubavi, koja čini njihov život. Niti je paklena vatra išta drugo do ljubav suprotstavljena nebeskoj ljubavi. Odatle se, kao što je rečeno, Božanska Ljubav pred anđelima u njihovom svetu pojavljuje kao sunce, vatreno, kao naše sunce; i anđeli uživaju u toplini u skladu sa svojim primanjem ljubavi od Jehove Boga preko tog sunca.

[3] Iz ovoga sledi da je tamo svetlost u svojoj suštini mudrost; jer ljubav i mudrost, kao Biće (esse) i Manifestacija (existere) jesu nerazdvojivi, pošto se ljubav manifestuje sredstvima mudrosti i u skladu sa njom. To je kao i u našem svetu: u doba proleća toplina se sjedinjuje sa svetlošću i uzrokuje klijanje i u dogledno vreme plodove. Štaviše, svako zna da je duhovna toplina ljubav, a duhovna svetlost mudrost; jer čovek postaje topliji kad voli, a njegovo razumevanje je u svetlosti kad postaje mudar.

[4] Često sam viđao tu duhovnu svetlost. Ona u velikoj meri prevazilazi prirodnu svetlost u sjaju i raskoši, jer je ona kao sjaj i raskoš u samoj njihovoj suštini: pokazuje se kao blistavi i svetlucavi sneg, kao što je Gospodova odeća izgledala tokom Probraženja (Marko 9:3; 9: 29). Pošto je svetlost mudrost, Gospod sebe naziva svetlošću koja prosvetljuje svekog čoveka (Jovan 1:9); i kaže na drugim mestima da je On sama svetlost (Jovan 3:19; 8:12; 12:35-36, 46); što znači da je On sama Božanska Istina, koja je Božja Reč, dakle, sama mudrost.

[5] Veruje se da prirodna svetlost (lumen) koja je takođe racionalna, proizlazi iz svetlosti našeg sveta: ali ona proizlazi iz svetlosti sunca duhovnog sveta; jer vid uma utiče u vid oka, pa tako i svetlost duhovnog sveta u svetlost prirodnog sveta, a ne obrnuto: da je drugačije, postojao bi fizički, a ne duhovni uticaj (inflaks).

Footnotes: