BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari

23. To se može pokazati na osnovu ljudskog tela, kao i ljudskog roda, a, takođe, i na osnovu anđeoskog neba, kao i iz životinjskih i biljnih carstava. U svakom od njih postoje rodovi naklonosti i korisnih stvari, kao i vrste i varijeteti, u beskonačnom broju; to stoga, što ne može postojati ni jedna jedina stvar koja bi bila identična kao neka druga, već svaka stvar predstavlja određenu varijaciju; a ova sorta (varijacija) se svugde razlikuje po rodovima i vrstama, a rodovi i vrste se opet, razlikuju u varijetetima; a sorte su, opet, same po sebi, beskonačne, jer su od beskonačnog. Da je upravo to slučaj, svako može videti na osnovu ljudskih lica od kojih, od dana stvaranja, nikada nije postojao nijedan u potpunosti identičan čovek kao neki drugi, niti bi ikada mogao postojati; tako isto, važi da je u ljudskom telu nemoguće da i jedna jedina stvar u njemu bude identična bilo kojoj drugoj. Isto je i sa naklonostima i njihovim korisnim stvarima. O svemu ovome čoveku nije moguće da išta zna, budući da je u ogromnoj meri neznalica povodom pitanja šta je to ljubav, i šta je naklonost; prema tome, ovo se može razjasniti samo sa neba, gde svi njegovi stanari, naprosto, ne predstavljaju ništa drugo do - naklonosti iz Božanske ljubavi, koja je i sam život.

24. Na nebu se Božanska ljubav, koja jeste sam život, razlikuje se od jednog kraljevstva do drugog; jedno je kraljevstvo, u kojem vlada ljubav prema Gospodu, a, opet, drugo kraljevstvo jeste ono, u kome vlada ljubav prema bližnjem. U ljubavi prema Gospodu su korisne stvari uključene kao izvor ljubavi, dok su, istovremeno, u ljubavi prema bližnjem, korisne stvari uključene kao predmet ljubavi. Božanska ljubav, koja je sam život, nadalje se razlikuje od jednog manjeg carstva do drugog manjeg carstva, a ta carstva se mogu nazvati provincijama; Božanska ljubav se, opet, razlikuje od društva do društva, i tako redom, budući da su društva podeljena na porodice i kuće. Takve su na nebesima distinkcije Božanske ljubavi, po rodovima i vrstama, a, kako se vrste, opet, dele na njihove manje jedinice, koje se smatraju varijetetima, Božanska ljubav biva razičita, od jednog do drugog varijeteta. Naklonosti, kao i njima slične korisne stvari, se, na sličan način, međusobno razlikuju, zbog toga što je svaki anđeo ljubav, a takođe je, istovremeno, i - korisna stvar.

25. Kako sve stvari u paklu bivaju u suprotnosti u odnosu na stvari koje su na nebu, tako isto stoji i sa tamošnjom ljubavlju. Dijabolička ljubav, koja jeste sama smrt, takođe biva različita u dva kraljevstva; jedno je kraljevstvo, u kojem vlada ljubav prema sebi, a, opet, drugo kraljevstvo jeste ono, u kome vlada ljubav prema svetu. U ljubavi prema sebi uključene su destruktivne stvari, kao njihov izvor, a to je ljudsko "Ja"; opet, u ljubavi prema svetu uključene su destruktivne stvari, kao njihov predmet; ove destruktivne stvari, budući da se ne proizvode od Gospoda, već od sebe, takođe se i proizvode isključivo radi sebe, s obzirom na to, da se sva ljubav vraća u krug do izvora iz kojeg dolazi. Ova đavolska ljubav se, nadalje, razlikuje od provincije do provincije, pa, opet, od društva do društva, i tako dalje.

26. Postoje različite naklonosti u ljudskom telu, i, paralelno, postoje različite korisne stvari, budući da, kao što je već rečeno u prethodnom tekstu, sve stvari čoveka odgovaraju svim stvarima na nebu. Srce i pluća u čoveku odgovaraju nebeskim kraljevstvima; delovi tela, organi i unutrašnji organi u čoveku odgovaraju nebeskim provincijama, a tkiva delova tela, organa i unutrašnjih organa odgovaraju društvima neba. Pošto ove stvari (kako uopšte, tako i specifično, pojedinačno) jesu - korisne stvari, a korisne stvari žive iz života koji je ljubav, sledi da se njihov život ne može nazvati ničim drugim nego uživanjem u njihovoj korisnosti. Kako biva u ljudskom telu, tako biva i na nebu, a tako, dakako, biva i u celokupnoj ljudskoj rasi; to stoga što ona, poput, neba, biva pred Gospodom kao jedan čovek, kao što je već rečeno u prethodnom tekstu.

27. Svakome mora biti opšte poznato da se celokupna fauna Zemlje, kao i zemaljska flora, na sličan način, razlikuju po rodovima i vrstama, kao i po njihovim sortama. U životinjskom carstvu postoje dve najuopštenije kategorije; u jednoj kategoriji su zveri (životinje) zemaljske, a u drugoj su, pak, ptice nebeske. I u biljnom carstvu, takođe, postoje dve najuopštenije kategorije; u jednoj kategoriji su vrste drveća koje donosi plodove, u drugoj kategoriji su, pak, vrste biljaka koje donose semenje. Na osnovu razlika koje među njima postoje, može se videti da postoje rodovi i vrste naklonosti, kao i sorte u tim vrstama, sve do beskonačnosti varijeteta, kao i da slična raznolikost važi i za korisne stvari, kojih, takođe ima bebrojeno; budući da, kao što je već rečeno u prethodnom tekstu, prirodne naklonosti predstavljaju duše životinja, a korisne stvari koje odgovaraju naklonostima, predstavljaju duše biljaka što nam donose voće i povrće.

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman

43. Čovek poseduje spoljašnju misao, baš kao što poseduje i unutrašnju misao. On biva u spoljnoj misli kada je u društvu, to jest, kada sluša ili govori, podučava ili deluje, a takođe i kada piše; opet, čovek biva u unutrašnjoj misli onda, kada biva kod kuće i otpusti dizgine svojim unutrašnjim naklonostima. Unutrašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u sebi; a spoljašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u telu. Obe misli, i spoljašnja i unutrašnja, ostaju u čoveku posle smrti, tako da se, posledično, čak ni tada ne mogu spoznati osobine čoveka, sve do časa u kome mu spoljna misao biva oduzeta; nakon toga, on počinje da misli, govori i deluje u skladu sa svojom naklonošću. Čovek, koji poseduje zdrav i ispravan um, tada će videti i čuti neobične stvari. Čuće i videće kako mnogi, koji su u svetu mudro razgovarali, učeno propovedali, podučavali kao erudite, pisali svesno i delovali pažljivo i oprezno u svom govoru i postupcima, od časa u kome im se spoljni um oduzme, počinju da misle, govore i ponašaju se sumanuto, na način na koji to čine umobolni ljudi na svetu; i, što je neobično, oni tada veruju da su mudriji od drugih.

Međutim, da bi mogli da se zaustave u tom njihovom ludilu, oni se ponekad prepuštaju spoljašnjosti, a time i u svom sopstvenom građanskom i moralnom životu, u kome su se nalazili dok su živeli na svetu. Kad su u društvu tamo i na nebu, dozvoljava im se da se sete tih ludila; i tada sami vide i priznaju da su sumanuto razgovarali i umobolno postupali; međutim, od onog časa u kome ponovo bivaju prepušteni svojoj unutrašnjosti (to jest, onome što odgovara njihovom duhu), oni iznova postaju sumanuti, kakvi su bili pre nego što su se, na mah, vratili u svoju spoljašnjost.

44. Postoje različite vrste njihovog ludila; u koje se mogu uključiti ono što sledi, a to je, naime, da oni poseduju volju za: dominacijom, krađom, preljubom, bogohuljenjem, činjenjem zla; takođe, poseduju juš i volju za: preziranjem, odbacivanjem i ruganjem, upućenom svemu onome, što je iskreno, pravedno i pošteno, kao i prema svakoj istini i dobru crkve i neba. I, što je još gore, oni vole ovo stanje svog duha; to stoga, jer je pomoću eksperimenta, koji je obavljen nad mnogima, ispitivano da li bi oni radije razmišljali razborito ili sumanuto, i otkriveno je da bi radije razmišljali - sumanuto.

Štaviše, otkriveno je da su postali takvi zbog toga što su voleli sebe i svet iznad svega, kao i zato, što su razmišljali o korisnim stvarima samo u kontekstu sopstvene časti i ličnih dobitaka, a, takođe i zbog toga, što su veoma favorizovali telesna uživanja u odnosu na uživanja duše. U svetu su bili takvi da nikada nisu, unutar sebe, razmišljali zdravo, osim u situacijama kada su se viđali sa drugim ljudima.

45. Postoji samo jedan jedini lek za njihovu ludost: da im se dodeli obaveza da rade u paklu, i to pod kontrolom sudije. Sve dok bivaju zaposleni, oni nisu ludi; to stoga, jer dela, kojima su okupirani, drže njihov um (koji biva kao da je u zatvoru i svezan), kako bi sprečilo njegovo lutanje u razdragane maštarije njihovih požuda. Njihove zadatke obavljaju isključivo radi hrane, odeće i postelje, i pri tom ih obavljaju nevoljno, iz potrebe, a ne slobodno iz naklonosti.

46. Međutim, sa druge strane, svi oni, koji su na svetu voleli korisne stvari i koji su proizvodili te korisne stvari iz čiste ljubavi prema njima, misle zdravo u svom duhu, a njihovi duhovi razmišljaju zdravo u svojim telima; jer, kod takvih, unutrašnja misao se ne razlikuje od spoljašnje. Opet, počevši od njihove prve (unutrarnje) misli, kroz potonju (spoljašnju) misao, realizuje se njihov govor. Slično važi i za njihove akcije. Naklonost korisnim stvarima odtžava sabranost njihovog unutrašnjeg uma, i ne dozvoljava im da zalutaju u ispraznosti, u ono što je lascivno i prljavo, u ono što je neiskreno i varljivo, niti im, pak, dozvoljava upuštanje u izrugivanje izazvano raznim požudama. Nakon smrti su sličnog karaktera; njihovi umovi su sami po sebi anđeoski; i kad im se oduzme spoljna misao, oni postaju duhovni i anđeli i tako primaju nebeske mudrosti od Gospoda.

Iz svega što je ovde rečeno, biva posve jasno da, ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman.