BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti

32. Ovo je arkanum koji još nije obelodanjen. Nešto od toga se, zaista, pojavljuje u svetu, ali ne u takvoj transparentnosti, u kojoj bi se moglo videti da je to očigledno tako, s obzirom na to, da, u svetu, svaki čovek, na osnovu svoje generalne korisnosti, zadobija neophodne, korisne i ugodne stvari u životu, u skladu sa izvrsnošću i stepenom njegove službe. Nekima, na osnovu njihove generalne korisnosti, bivaju isplaćene nadoknade, dok se drugi, pak, od toga obogaćuju. Generalna korisna stvar je poput jezera iz koga potiču nadoknade i bogatstvo. Opet, nadoknade i bogatstvo bivaju određeni i proizvedeni putem korisnih stvari i korisnih stremljenja, što se odnose na naklonosti; međutim, na osnovu ovakvih ishoda se ne može zaključiti koje su korisnosti, same po sebi, korisne; to stoga, što, se u svetu, zli, baš kao i dobri, i to: oni, koji ne proizvode nikakve stvari, zatim, oni, koji proizvode zle stvari, i, najzad, oni, koji proizvode korisne stvari, svaki ponaosob, ponekad, dolaze do nadoknade i bogatstva. U duhovnom svetu biva drugačije; korisne stvari su tamo ogoljene, i otkriva se njihovo poreklo i njihovo mesto u duhovnom čoveku, koji je Gospod na nebesima. Tamo se svako nagrađuje prema plemenitosti njegove korisnosti, i istovremeno, prema naklonosti prema korisnim stvarima. Ne tolerišu se besposličari, nema lenjih protuva, nema indolentnih hvalisavaca, koji zahtevaju zasluge za tuđe pregalaštvo i tuđu energičnost; a svako mora biti aktivan, vešt, pažljiv i marljiv u svojoj službi i u svom poslu, i ni pod kakvim uslovima ne sme čast i nagradu staviti na prvo mesto, već na drugo ili treće.

Sve dok to biva slučaj, njima pritiču neophodne, korisne i prijatne stvari u životu. One potiču iz generalnih korisnih stvari, s obzirom da se one ne gomilaju radi njih samih, kao što se to odigrava na ovom svetu; već one nastaju u tren oka i Gospod ih daruje besplatno. Opet, zbog toga, što, u duhovnom svetu, postoji komunikacija i širenje svih misli i naklonosti, dok, na nebu, komunikacija i širenje predstavljaju naklonosti koje bivaju usmerene ka korisnim stvarima, u skladu sa njihovim kvalitetom, i, takođe, zato što su svi, koji su na nebesima, naklonjeni korisnim stvarima i uživanju u njima. Zahvaljujući tome, neophodne, korisne i prijatne životne stvari u izobilju proističu iz generalnih korisnih stvari u korisne stvari, koje bivaju proizvedene od pojednihih ljudi, i koje, takođe utiču u ljude, koji proizvode pomenute korisne stvari iz sopstvenog zadovoljstva u samoj proizvodnji.

33. Neophodne životne stvari, koje Gospod bespogovorno daruje anđelu, i koje nastaju u trenutku, jesu - hrana, odeća i stanište, a one u potpunosti odgovaraju korisnim stvarima, koje taj anđeo proizvodi. Korisne stvari jesu one, koje koje predstavljaju pritoke ovim trima, i koje pružaju uživanje onima koji ih primaju. Primer za to jeste postojanje mnoštva od strane anđela zadobijenih dekorativnih ukrasa za sto, haljinu i dom, čiji stepen lepote odgovara kvalitetu korisnih stvari koje taj anđeo sam proizvodi, a koje, takođe, poseduju sjaj što biva srazmeran njegovoj naklonosti. Stvari koje su za uživanje, jesu one, koje bivaju povezane sa njegovom suprugom, prijateljima i saradnicima, naime, svima onima, koji vole anđela, i koje, on, dakako, takođe voli. Takva obostrana i recipročna ljubav proizlazi iz svake naklonosti usmerene ka korisnim stvarima.

34. Takve stvari postoje na nebu, budući da takve stvari postoje unutar čoveka, s obzirom na to, da nebo korespondira svim stvarima čoveka; a onaj čovek, koji biva u takvim naklonostima, koje su usmerene prema korisnim stvarima isključivo radi korisnih stvari samih, predstavlja nebo u najmanjoj formi. Unutar čoveka ne može biti nijednog dela tela, niti, pak, može biti ikakvog majušnog entiteta unutar tog dela tela, koji iz generalne korisne stvari ne izvlači ono što je potrebno, korisno i prijatno; ovde generalna korisna stvar biva predviđena za svaki deo tela, u skladu sa njegovom korisnošću; sve ono, što je bilo kom delu tela potrebno za njegov rad, prenosi mu se sa susednih delova, a njima, opet, sa delova koji su u njihovoj blizini, a samim tim i iz celine; a deo tela, opet,na sličan način, deli svoju sopstvenu korisnost sa ostatkom tela, u skladu sa njihovim potrebama. I tako to biva u Božanskom duhovnom čoveku, koji je nebo, zbog toga što tako biva i u Gospodu.

Iz svega rečenog biva jasno da svaka korisna stvar jeste reprezentativna za sve korisne stvari u celokupm telu, tako da u svakoj korisnoj stvari postoji ideja o celini, a samim tim i o čoveku. Iz ovoga proizlazi da nebeski anđeo biva čovekom, u skladu sa svojom korisnošću; i, ako dam sebi za pravo da govorim duhovno, iz toga proizlazi da korisna stvar predstavlja čoveka-anđela.

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari

56. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari, jer ljubav jeste volja, a volja jeste delanje, to jest, činjenje. Upravo smo u prethodnom pokazali da ljubav predstavlja volju; međutim, sad nam još preostaje da pokažemo šta je volja. Volja, razmatrana sama po sebi, nije ljubav, već je posuda za skladištenje ljubavi, i to takva posuda, koja ne samo da može da prima ljubav, već može i da menja svoja stanja, i da poprima različite forme, koje bivaju u skladu s tim stanjima; Objašnenje ovog fenomena se sastoji u tome, da što sve ono, što čini esenciju čovekovog života, neprekidno na njega vrši uticaj, s obzirom na to, da čovek nije život, već je primalac života, te je, prema tome, i primalac ljubavi, budući da ljubav jeste - život. To mogu da ilustruju čovekovi čulni organi. Oko nije svetlost, već je primalac svetlosti, a formirano je na takav način, da može da prima sve vrste svetlosti. Uho nije zvuk, već je primalac zvuka, kao i primalac zvučne modulacije i artikulacije. Isto je i sa drugim čovekovim spoljašnjim čulima. Jednako važi i za unutrašnje čulne organe, koji bivaju modifikovani i pokrenuti pomoću duhovne svetlosti i topline; a, posledično tome, istovetne stvari se odnose i na volju, koja predstavlja posudu za skladištenje duhovne toplote, koja, u svojoj suštini, jeste - ljubav. Ova posuda je raširena po celom čoveku; a u svojim prvim principima je smeštena u mozgu. Ovi prvi principi, ili počeci, ili glave, jesu supstance koje se nazivaju kortikalne [korteks (moždana kora) - spoljni sloj neuronskog tkiva mozga - prim. M. V.] i cinerealne [cinerea - siva materija mozga - prim. M. V.]. Iz njih se, kroz vlakna slična zracima, duhovna toplota spušta, sa svih strana, u u sve stvari na licu, kao i u sve stvari tela, i vrši svoja ciklična i kružna kretanja i, u skladu sa svojom formom, koja jeste duhovna animalna forma, a koja je opširinije tretirana drugde u ovom tekstu. I tako, sve stvari otuda, sve do jedne, od prvih stvari, pa sve do poslednjih, bivaju pokrenute, a u poslednjim stvarima bivaju predstavljene konačne posledice, koje su: dejstva, dela, činovi. Dobro je poznato da sve pokreće namera, odnosno, napor ili nasojanje [conatus]; a kad god prestane nastojanje, istovremeno prestaje i kretanje. Stoga, svako dobrovoljno delovanje čovekove volje predstavlja životnu nameru (nastojanje) u čoveku, a deluje u poslednjim stvarima pomoću vlakana i nerava, što samo po sebi nije ništa drugo negoli - večito nastojanje, koje se nastavlja i razvija od početaka u mozgu, pa sve do poslednjih stvari u delovima tela, gde nastojanja (namere) postaju činovi (dejstva, dela). U ovom tekstu smo, na ovom mestu, opsežno predstavili pomenute stvari, da bi se spoznalo šta je volja, odnosdno, da je volja - posuda za skladištenje ljubavi u večitom nastojanju da se deluje; a ovo nastojanje biva pobuđeno i determinisano putem delanja putem ljubavi, koja se uliva i prima.

57. Sad, iz svega ovoga sledi da "voleti" znači raditi, s obzirom na to, da "voleti" znači - posedovati volju; to stoga, što - šta god da čovek voli, on to i to želi; a za čime poseduje volju, to i čini, ako je moguće; a ako to ne učini zato što to nije moguće, čovekovo potencijalno dejstvovanje ulazi unutra i pretvara se u unutrašnje delo, naime, u unutrašnje činjenje, koje je realno, iako se ne manifestuje spolja. To stoga, što unutar čoveka ne mogu postojati nikakva nastojanja, niti može postojati ikakva volja, ukoliko se nastojanja i volja ne implementiraju u poslednje stvari; a kad je u poslednjim stvarima, volja jeste u unutrašnjem činu, iako taj čin ne opaža niko, pa ni sam čovek, jer čin postoji u njegovom duhu. Iz toga proizlazi da su volja i čin jedno, i da se volja računa kao čin. To se ne odnosi na prirodni svet, jer se u tom svetu unutrašnji čin volje ne pojavljuje, već se odnosi na duhovni svet, jer unutrašnji čin volje tamo biva dostupan viđenju.

Jer svi u duhovnom svetu delaju u skladu sa svojim ljubavima; oni, koji bivaju u nebeskoj ljubavi, delaju normalno; oni, pak, koji bivaju u paklenoj ljubavi, delaju ludački; a ako, ipak, na osnovu nekakvog straha koji ih obuzme, budu neaktivni, to jest, ne delaju, njihova volja jeste iznutra i dalje aktivna, ali ih strah zadržava da izrode svoja dela; ustvari, ta njihova akcija (delanje) ne prestaje, sve dok ne prestane volja. Budući da su volja i delo jedno, a volja je ljubav, sledi da reč "voleti" nema drugog značenja osim - činiti, delati; prema tome, u Reči, „ljubiti Gospoda i ljubiti bližnjeg“ znači: činiti korisne stvari bližnjem iz ljubavi koja je od Gospoda. Da je to upravo tako, sam Gospod uči u Jovanu:

Ko ima zapovijesti moje i drži ih on je onaj što ima ljubav k meni; a koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam. Koji nema ljubavi k meni ne drži mojijeh riječi; a riječ što čujete nije moja nego oca koji me posla. (Jovan 14:21, 24).

Kao što otac ima ljubav k meni, i ja imam ljubav k vama; budite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje uzdižete ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovijesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj. (Jovan 15:9–10).

A kad objedovaše, reče Isus Simonu Petru:

Simone Jonin! ljubiš li me većma nego ovi? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi jaganjce moje. Reče mu opet drugom: Simone Jonin! ljubiš li me? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. Reče mu trećom: Simone Jonin! ljubiš li me? A Petar posta žalostan što mu reče trećom: ljubiš li me? i reče mu: Gospode! ti sve znaš, ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. (Jovan 21:15–17).

Štaviše, postoje dve stvari, koje nikako nije moguće mogu razdvojiti; to su, naime, biće [esse] i egzistencija, odnosno, postojanje [existere]. Biće nije ništa ukoliko ne postoji; ono, dakle, postaje nešto tek ako ima egzistenciju. Tako isto je i sa voljenjem i činjenjem, ili sa voljom i delovanjem; jer voleti i ne činiti, odnosno, posedovati volju i ne delovati, nemoguće je, s obzirom na to, da ljubav i volja u tom slučaju ne mogu postojati; opet, volja i ljubav postoje u činjenju i delovanju; prema tome, kada čovek čini i deluje, tada ljubav i volja poseduju biće. Gospoda i bliženjeg je moguće voleti isključivo na ovaj način, i ni na jedan drugi.