BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

20. Ljubav proizvodi toplotu

58. Ljubav proizvodi toplotu, iz razloga što ljubav jeste sama životna sila, kao i sam život svih stvari na celom svetu. Sva nastojanja, namere, sile, aktivnosti i pokreti unutar svih postojećih stvari, ne mogu posedovati nijedno drugo poreklo, osim porekla od Božanske ljubavi, koja je Gospod, a koja se na nebesima pojavljuje pred anđelima kao Sunce. Božanska ljubav jeste jedna stvar o kojoj ovde razmatramo, a da druga stvar vredna razmatranja jeste toplota, biva očigledno na osnovu razlike između toplote i ljubavi u anđelu i u čoveku. Iz ljubavi anđeo poseduje volju i misli, ima percepciju i mudrost, dok je, unutar najdubljeg u samom sebi, senzibilan na ono što je blaženo i što ga čini zadovoljnim, i što on, dakako, voli. Identično važi za čoveka. Sve ovo se nalazi u njihovim umovima; dok, u svojim telima, kako anđeo, tako i čovek, poseduju senzibilnost prema svemu što je toplo unutar svakog mogućeg osećaja sreće ili zadovoljstva. Ovo jasno daje do znanja da je toplota posledica životne aktivnosti ili ljubavi.

Da je toplota posledica ljubavi, može se videti na osnovu mnogih stvari, kao, na primer, iz činjenice da se čovek, u svojoj najdubljoj unutrašnjosti, zagreva u skladu sa svojim životnim ljubavima, što je moguće čak i u sred zime, pri čemu toplota Sunca ovog našeg sveta nema ničeg zajedničkog sa ovom toplotom; takođe, može se videti na osnovu toga, što se čovek zagreva, uspaljuje i plamti, u skladu sa porastom ljubavi; a on, nasuprot tome, postaje trom, potom postaje hladan, i, konačno, umire, ukoliko u njemu dolazi, respektivno, do smanjenja količine ljubavi; dakle, sve vezano za toplotu biva u preciznoj usklađenosti sa aktivnostima ljubavi. Identično važi i za zemaljske životinje, kao i za leteća nebeska stvorenjia; jer one ponekad bivaju toplije u sred zime nego u letnje doba, zato što srce tada kuca, krv se zagreva, vlakna se zagrevaju, i svaki deo, uključujući i najmanji delić, zajedno sa sa najvećim, obavlja svoje vitalne funkcije; a ta toplota ne potiče od Sunca, već potiče iz života njihove duše, što je naklonost.

59. Ljubav proizvodi toplotu iz zbog toga što toplota predstavlja život svih sila u univerzumu; a život sila može ući u primajuće supstance, koje mogu biti stvorene samo kroz aktivni medijum, što je toplota. Gospod je pri stvaranju svemira sebi obezbedio sva sredstva, počevši od prvih, pa sve do poslednjih, pomoću kojih bi mogao proizvesti svaku korisnu stvar ponaosob u svakom mogućem stepenu; a univerzalno i najbliže sredstvo za konunkciju (povezivanje) jeste toplota, u čijoj suštini (esenciji) može postojati suština aktivnosti ljubavi.

Kako toplota najpribližnije egzistira iz ljubavi, mora da postoji i korespondencija između ljubavi i toplote, stoga što postoji korespondencija između svakog uzroka i njegove posledice. Upravo iz korespondencije sledi da se nebesko Sunce, koje je Gospod, čini vatrenim; takođe sledi još i da ljubav, koja iz Njega izlazi, anđeli doživljavaju kao toplotu; slično tome, da se Gospodnja Božanska mudrost na nebesima pojavljuje kao svetlost; takođe i da: I preobrazi se pred njima, i zasja se lice njegovo kao sunce a haljine njegove postadoše bijele kao svijet. (Mat. 17:2).

Iz iste korespondencije proizilazi da je svetost Božje ljubavi bila predstavljena vatrom oltara, kao i vatrom svetiljki sa svećnjaka u Šatoru od sastanka; takođe da se Gospod pojavio u vatri na planini Sinaj, a isto tako i u noćnom plamenu vatre nad Šatorom od sastanka. Iz toga su takođe i mnogi narodi načinili svoju svetu vatru, i odredili device da o njoj brinu, a te device su, docnije, u Rimu, bile nazvane devicama Vestalkama.

Iz iste korespondencije proističe da pojmovi "vatra" i "plamen", u mnogim odlomcima u Reči, reprezentuju ljubav, a na osnovu unutarnje percepcije te korespondencije proističe naša potreba da se molimo da nam se omogući da sveti oganj zapali naša srca, što znači, da u sebi susretnemo svetu ljubav. Iz iste korespondencije se, na nebesima, gledana iz daljine, nebeska ljubav vidi kao vatra, i zbog toga je Gospod rekao da: Tada će se pravednici zasjati kao sunce u carstvu oca svojega. Ko ima uši da čuje neka čuje. (Mat. 13:43).

Iz iste korespondencije, infernalna ljubav se u paklu iz daljine vidi kao vatra (o čemu videti u delu "Nebo i pakao" br. 566–575).

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima

48. Budući da je naklonost - sam čovek, a korisna stvar jeste njegovo dejstvo i delo, i da naklonost, takođe, biva poput polja, ili teatra za izvođenje korisne stvari, i budući da, tako isto, naklonost nije moguće odvojiti od predmeta naklonosti, očigledno je da je da ni naklonost čovekovog život ne može razlikovati od korisne stvari; a s obzirom na to da naklonost i korisna stvar predstavljaju jedno, tako se i čovek, koji jeste naklonost, može prepoznati po kvalitetima njegove korisne stvari. Ta čovekova prepoznatljivost biva nesavršena i neznatna u prirodnom svetu, ali je očigledna i potpuna u duhovnom svetu. Budući da je naklonost - sam čovek, a korisna stvar jeste njegovo dejstvo i delo, i naklonost predstavlja igralište ili teatarsku binu za njegovo izvođenje, i pošto se naklonost ne nalazi odvojeno od predmeta, jasno je da se ni naklonost čovekovog život ne može razlikovati od korisne stvari; a s obzirom na to, da naklonost i korisna stvar predstavljaju jedno, tako se i čovek, koji jeste naklonost, može prepoznati po kvalitetima njegove korisne stvari. Ta čovekova prepoznatljivost na osnovu pomenutih kvaliteta biva nesavršena i neznatna u prirodnom svetu, ali je, nasuprot, očigledna i potpuna u duhovnom svetu. To stoga, što duhovno razotkriva naklonost i sve njene pojedinosti, stoga što naklonost, u svojoj suštini, predstavlja duhovnu Božansku ljubav i Božansku mudrost, a u njenoj manifestaciji se emaniraju toplina i svetlost neba; a toplina i svetlost neba, naime, razotkrivaju naklonosti ka korisnim stvarima, budući da toplota svetskog Sunca razotkriva Zemljine predmete pomoću različitih mirisia i aroma, dok ih svetlost, opet, obelodanjuje raznim bojama i senkama što stvaraju kontrast. Svaki čovek zadobija večni život u skladu sa svojom naklonošću usmerenom ka korisnim stvarima, jednostavno zato, što je naklonost - sam čovek; prema tome, kakva biva naklonost, takav biva i čovek.

49. Međutim, naklonosti, koje su usmerene ka korisnim stvarima, uopšteno se mogu podeliti na dve vrste; naime, postoji duhovna naklonost ka korisnim stvarima, kao što postoji i prirodna ka korisnim stvarima. U spoljašnjoj formi one izgledaju slično, međutim, u unutrašnjosti su potpuno suprotne jedna drugoj; iz ovog razloga ljudi na svetu ih ne mogu razlikovati, dok, nasuprot, anđeli na nebu lako uviđaju njihovu različitost, stoga što su potpuno suprotne, pošto duhovna naklonost ka korisnim stvarima daruje nebo čoveku, dok prirodna naklonost ka korisnim stvarima, budući da je lišena duhovne, čoveku dodeljuje pakao; to stoga, što prirodna naklonost ka korisnim stvarima gleda samo na čast i dobitak, dakle na sebe i svet kao na svoj cilj, dok duhovna naklonost ka korisnim stvarima gleda na slavu Božju i na samu korisnost, pa, samim tim, i na Gospoda i bližnjeg kao na svoj cilj.

50. To stoga, što postoje ljudi na svetu, koji svoje dužnosti i službe obavljaju sa mnogo revnosti, rada i marljivosti; sudije, nadglednici i oficiri, koji svoje funkcije obavljaju sa velikom marljivošću i teškim radom; sveštenici, verske vođe, ministranti, dok propovedaju s toplinom, kao i iz revnosti; učeni ljudi, koji pišu knjige pune pobožnosti, doktrina i učenosti; i drugi, koji su sličnog karaktera; i svi oni, na taj način, proizvode eminentne koristi crkvi, svojoj zemlji, društvu, kao i svojim sugrađanima; međutim, mnogi od njih to rade isključivo iz prirodne naklonosti, koja ima za cilj samo sopstvenu korist, da bi mogli da budu poštovani i uzvišeni do dostojanstva, ili zarad sveta, da bi stekli svetsko bogatstvo i postali bogati. Kod nekih od njih, ti ciljevi u toj meri rasplamsavaju naklonost prema vršenju korisnih stvari, da oni ponekad proizvode čak i korisnije stvari od onih, koje proizvode oni, koji su u duhovnoj naklonosti usmerenoj ka korisnim stvarima. Razgovarao sam sa mnogima (nakon njihove smrti, kada su postali duhovi) koji su bili u takvoj vrsti naklonosti ka korisnim stvarima, i koji su zahtevali nebo na osnovu zasluga; međutim, s obzirom na to, da su proizvodili korisne stvari isključivo iz prirodne naklonosti, to jest, radi sebe i sveta, a ne radi Boga i bližnjeg, dobili su ovaj odgovor u Mateju:

Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje. (Mat. 7:22–23).

A u Luki:

Tada ćete stati govoriti: mi jedosmo pred tobom i pismo, i po ulicama našijem učio si. A on će reći: kažem vam: ne poznajem vas otkuda ste; otstupite od mene svi koji nepravdu činite. (Luka 13:26–27).

Štaviše, ispitivani su o onome što su bili dok su živeli na svetu, i za njihove unutrašnjosti je otkriveno da su prepune uvezanih požuda i zala, a neki od njih su izgledali uspaljeno, usled ljubavi prema sebi, dok su neki, opet, bivali živahni, usled ljubavi prema svetu, dok su, najzad, neki delovali sumračno, zbog odbacivanja stvari duhovnih; dok su se, istovremeno, njihove spoljašnjosti, načinjene od korisnih stvari u spoljašnjoj formi, još uvek pojavljivale kao snežno-bele i ljubičaste. Iz svega rečenog je jasno da, iako su proizvodili korisne stvari, ipak, sami u sebi nisu razmišljali ni o čemu drugom, već isključivo o ličnoj reputaciji u pogledu počasti i dobitaka. Takođe je očigledno da su reputacija i dobici pripadali njihovom duhu, i oni su, naravno, bivali u njima. Reputacija i dobici su, dakako, predstavljali njihov život. Tako isto, jasno je da su njihovi dobri postupci bili ili čisto obmanjujući nastupi, ili su jednostavno predstavljali sredstva, koja su imala da doprinose reputaciji i dobicima kao ciljevima. Toliko o prirodnoj naklonosti korisnim stvarima.

51. S druge strane, duhovna naklonost usmerena ka korisnim stvarima, jeste istovremeno unutrašnja i spoljašnja. Ona je, naime, spoljna, odnosno, prirodna, u istoj meri u kojoj je i duhovna; to stoga, jer se duhovno uliva u ono što je prirodno, i uređuje ga u korespondenciju, dakle u simboličku sliku o sebi. Međutim, kako danas u svetu ne postoje saznanja o tome šta je duhovna naklonost usmerena ka korisnim stvarima, i šta je razlikuje od prirodne naklonosti (pošto su ove dve naklonosti po izgledu slične) ovde ćemo nešto više reći o tome, na koji način se stiče duhovna naklonost. Ona se ne može steći pomoću same vere (što je vera odvojena od milosrđa), jer takva vera ne predstavlja ništa drugo do - umišljenu veru, u kojoj nema ničeg stvarnog; a kako je odvojena od milosrđa, tako je i odvojena od naklonosti, koja je - čovek sam; i zbog toga se ovakva vera, nakon smrti, raspršuje, poput nečeg vazdušastog. A duhovna naklonost stiče se izbegavanjem zla jer su grehovi; ovo se može ostvariti putem vršenja borbe protiv njih. Zla, koja ljudi moraju da izbegavaju jesu, sva ponaosob, navedena u Dekalogu. Od časa od koga čovek počinje da biva u stanju borbe protiv njih zato što su grehovi, on postaje duhovna naklonost, proizvodeći, na taj način, korisne stvari iz duhovnog života. Zahvaljujući borbi protiv zla, one stvari, koje zaposedale nečiju unutrašnjost, bivaju raspršene; a unutrašnjosti se, kao što je u prethodnom tekstu rečeno, kod nekih pojavljuju kao uspaljenost, kod drugih kao sumračnost, a kod nekih, opet, kao živahnost. Na ovaj način se otvara nečiji duhovni um, kroz koji Gospod ulazi u njegov prirodni um, i uređuje ga za proizvođenje duhovnih korisnih stvari, koje izgledaju kao prirodne korisne stvari. Isključivo njima, i nikome drugome, nije dato od Gospoda da Ga vole iznad svega i da vole bližnjega kao samoga sebe. Ako je čovek, borbom protiv zla kao greha, stekao bilo šta duhovno na svetu, čak i ako je u pitanju nešto sićušno, on se spašava, a, nakon toga, njegove korisne stvari rastu, poput izrastanja gorušičinog zrna u drvo (prema Gospodnjim riječima, Matej 13:31–32; Marko 4:30–32; Luka 13:18–19).