BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu

41. Oni, koji vole sebe i svet, poseduju sposobnost da proizvode korisne stvari, i oni ih, zaista i proizvode; međutim, kod ovakvih ljudi, naklonosti, koje su usmerene ka korisnim stvarima, nisu dobre naklonosti, s obzirom na to, da takve naklonosti potiču od sebe i odnose se na sebe, a nisu od Gospoda, i ne odnose se na bližnjeg. Oni govore, zaista, i čak ubedjuju druge u to da se te naklonosti odnose na bližnjeg, i to - kako u širem, tako i u ograničenom smislu; to jest, da se te naklonosti odnose na crkvu, domovinu, društvo, kao i na njihove sugrađane. Neki se čak usuđuju da kažu da se te naklonosti odnose na Boga, jer su iz njegovih zapovesti u Reči; i takođe govore da su te naklonosti od Boga, budući da su dobra, a svako dobro je od Boga; međutim, nasuprot tim tvrdnjama, jasno je da se korisne stvari, koje takvi proizvode, odnose isključivo na njih same, jer su od sebe, a odnose se na bližnjeg samo pod uslovom da iz toga, opet, mogu izvući neku korist za same sebe. Ovakvi su opšte poznati, i lako ih je razlikovati od onih, koji proizvode korisne stvari od Gospoda, uzimajući u obzir bližnjeg, kako u širokom, tako i ograničenom smislu, po tome što gledaju na sebe i na svet u svemu, i vole reputaciju zadobijenu zbog proizvodnje korisnih stvari, koje oni, međutim, proitvode isklučivo radi mnoštva sebičnih ciljeva koji ih motivišu, a koje objedinjuje težnja za sopstvenim benefitom. Takve osobe se mogu pokrenuti da proizvode korisne stvari u samo onoj meri, u kojoj vide sebe, kao i ono, što je njihovo sopstveno; štaviše, sva njihova uživanja ne predstavljaju ništa drugo do - telesna uživanja, a upravo to i jeste ono, što traže od sveta. Možda je moguće ilustrovati kakva je vrsta ljudi u pitanju, pomoću ovog poređenja: Oni sami jesu glava; svet je telo; crkva, zemlja i sugrađani su stopala; a Bog je cipela. A onima, koji vole5 korisne stvari isključivo iz ljubavi prema korisnim stvarima samim, Gospod jeste glava; crkva, zemlja i građani (koji su bližnji) su telo do kolena; a svet predstavlja stopala, od kolena do tabana; a oni sami su tabani, koji su lepo obuveni. Stoga je jasno da oni, koji proizvode korisne stvari od sebe, to jest, iz ljubavi prema sebi, jesu u potpunosti obrnuti, i da u njima nema ničega ljudskog.

42. Postoje dva porekla svih postojećih ljubavi i naklonosti; prvo poreklo je sa nebeskog Sunca, što je čista ljubav; drugo poreklo je, pak, sa svetskog Sunca, koje je čista vatra. Oni, čija ljubav jeste sa nebeskog Sunca, jesu duhovni i živi, a Gospod ih je uzdigao iz njihove sopstvenosti [proprium]; dok su oni, čija je ljubav potekla sa svetskog Sunca, prirodni i mrtvi, pri čemu su sami potopljeni u svoju sopstvenost [proprium]. Iz toga proizlazi da oni, u svim objektima koji im ulaze u vidno polje, vide isključivo prirodu; čak i ako biva slučaj da takvi priznaju Boga, oni to čine verbalno, međutim, ne i srcem. To su oni, koji u Reči bivaju označavani pobornicima Sunca, Meseca i čitave nebeske vojske. U duhovnom svetu se zaista pojavljuju kao ljudi, međutim, u svetlu neba se, nasuprot, pojavljuju kao čudovišta; a sami pred sobom se pojavljuju kao život, dok se, nasuprot, pred anđelima pojavljuju kao smrt. Među njima je mnogo onih koji su u svetu smatrani učenima; i, čemu sam se često čudio, oni sami sebe smatraju mudrim, jer sve stvari pripisuju prirodi i razboritosti, čak i smatrajući da su svi drugi, osim njih, priglupi i prosti.

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti

47. Ovo se posebno vidi na osnovu nebeskih anđela i duhova pakla, za koje važi da svi bivaju identični svojim naklonostima; duhovi paklenih naklonosti predstavljaju požude, dok anđeli nebeski predstavljaju - dobre naklonosti. Svaki čovek jeste naklonost, i to na osnovu toga, što je njegov život - ljubav, a obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi predstavlja ono, što se naziva naklonostima; prema tome, naklonosti po sebi jesu ljubavi, ali su one podređene opštoj ljubavi, kao svom gospodaru ili svojoj glavi. Pošto je, dakle, život, sam po sebi - ljubav, proizlazi da sve postojeće stvari u životu predstavljaju naklonosti, a, samim tim, i da je sam čovek - ljubav. Većina ljudi na svetu će se začuditi činjenici da je to tako, što sam dobio dopuštenje da saznam videvši svedočenja svih onih, koji iz prirodnog sveta prelaze u duhovni svet. Do sada nisam našao nijednog koji bi znao da on sam ne predstavlja ništa drugo do - naklonost; malo je njih čak uopšte i znalo šta je to naklonost; i kad god bih im rekao da naklonost predstavlja obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi, oni bi postavili pitanje šta je ljubav; govoreći da znaju šta je misao, jer je percipiraju; ali da ne mogu znati šta je naklonost, jer nju niko ne opaža. Povodom činjenice da u prirodi svake stvari jeste ljubav, rekli bi da to znaju na osnovu ljubavi neveste pre braka i majčine ljubavi prema novorođenčadi, a, u manjoj meri, i od očeve ljubavi, koju poseduje u času kada poljubi zaručenu ženu ili svoje dete; a neki, opet, umesto ljubljene žene i deteta misle na bludnice.

Jednom prilikom sam im rekao da misao ne može predstavljati ništa sama po sebi, već može predstavljati nešto samo iz naklonosti, što je čovekova životna ljubav, budući da je misao iz naklonosti, kao što se stvar formira putem onoga što je formira. Takođe sam im rekao da se misao može opaziti, ali ne i naklonost, s obzirom na to, da se stvar, koja je formirana, lako može opaziti, dok nije moguće da se lako opazi ono što je formira; baš kao što se telo lako može opaziti pomoću telesnih čula, dok nije moguće da se lako opazi duša. Kada su čuli ove moje reči, oni su postali toliko zadivljeni onim što im je rečeno, da im je posledično dozvoljeno da budu upućeni u ovu temu putem mnogih eksperimenata; kao na primer, da su sve misli iz naklonosti, i da one, dakako, bivaju u skladu sa njom; opet, da uopšte nisu mogli ni misliti bez naklonosti, niti protivno njima; takođe, da svi bivaju takvima, kakve bivaju njihove naklonosti, i zbog toga se nad svakim ponaosob sprovodi istraživanje na osnovu njegove naklonosti, dok se, nasuprot, ni nad kim ne sprovodi istraživanje na osnovu njegovog govora; to stoga, što govor potiče od misli koja pripada spoljašnjoj naklonosti, a to je želja da budete uljudni, da ugađate drugima, da budete pohvaljeni, da budete smatrani dobrim građanima, da vas smatraju ljudima od morala i mudrosti, a sve ovo su, zapravo, samo puka sredstva, koja se koriste radi istinskih ciljeva, koji, ustvari, pripadaju unutrašnjim naklonostima. Pa ipak, na osnovu boje glasa i načina na koji govori, osim ako čovek nije savršeni licemer, može da se čuje i sama njegova naklonost; to stoga, što vokalni govor pripada misli, dok boja glasa i način govora pripadaju naklonosti. Zbog toga im je rečeno da, kao što ne može postojati govor bez zvuka (boje glasa), tako isto, nije moguće ni razmišljanje koje bi bilo lišeno naklonosti; i da je, stoga, jasno da je naklonost - sve ono što misao zaista jeste, kao što je zvuk (boja glasa) - sam govor,6 budući da je govor samo artikulacija zvuka. Pomoću svega ovoga postali su upućeni u to, da čovek nije ništa drugo negoli - naklonost; i dalje, posledično, da celokupno nebo i celokupni pakao bivaju podeljeni, svako za sebe, i to na isti način na koji se deli i carstvo, naime, po provincijama i društvima, u skladu sa srodnim i specifičnim razlikama u naklonostima, a nikako u skladu sa ikakvim razlikama u mišljenju; takođe, da samo Gospod poseduje saznanje o ovim razlikama. Iz svega ovoga o čemu smo upravo govorili proizlazi da postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti.