BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi

5. Božanska ljubav, koja jeste sam život, nije jednostavno “ljubav”, već ona predstavlja Božansko, koje je proističuće; a Božansko proističuće jeste sam Gospod. Gospod je zaista unutar Sunca, koje se pojavljuje pred anđelima na nebesima, i iz koga proističe ljubav kao toplota, kao i mudrost kao svetlost; međutim, izvan tog Sunca, ljubav prema mudrosti jeste, takođe, Gospod. Distanca je samo pojavna, prividna; to stoga, što Božansko nije u svemiru (prostoru), već je lišeno distance, kao što je upravo u prethodnom tekstu rečeno. Pojavljuje se distanca, budući da Božansku ljubav, kakva je ona u Gospodu Samom, nijedan anđeo ne može primiti, jer bi ga ona progutala; to stoga, što je Božanska ljubav, sama po sebi, vrelija od vatre što egzistira na svetskom Suncu; zbog toga se postepeno smanjuje beskonačnim obrtanjem koje čini vrtložno kretanje (vortex), sve dok, temperirano i prilagođeno, ne stigne do anđela, koji su, osim toga, još i obavijeni velom sačinjenim od tananog oblaka, da ne bi bili povređeni Njenim intenzitetom. To je uzrok pojave udaljenosti (distance) između Gospoda kao Sunca, i nebesa, na kojima su su anđeli; pa ipak, sam Gospod je prisutan na nebu, ali na takav način, koji je prilagođen tome, da bi Ga mogli primiti.

6. Gospodnje prisustvo nije poput prisustva čoveka, koji zauzima prostor, već je Njegova prisutnost potpuno odvojena od bilo kakvog zamislivog prostora; to jest, On je u najvećim stvarima, kao i u stvarima najmanjim, tako da, u svim stvarima, najveći biva - On Sam, a, opet, u svim stvarima, najmanji biva takođe - On sam. Znam da je čoveku teško da to razume, jer mu je teško da izbaci prostor iz ideja što pripadaju njegovom sopstvenom mišljenju; ali ovo mogu shvatiti anđeli, u čijim idejama nema koncepta prostora. U tom pogledu se duhovna misao razlikuje od prirodne misli.

7. Pošto, dakle, ljubav, koja izvire iz Gospoda kao Sunca, jeste sam Gospod, a ta ljubav je takođe i sam život, proističe da i sama ljubav, koja je život, jeste - čovek; tako da ona sadrži, u beskonačnoj formi, stvari, koje su u čoveku, kako jednu, tako i sve. Ovo su zaključci izvedeni iz onoga što je rečeno o životu svih stvari od Gospoda, i o Njegovoj providnosti, svemoći, sveprisutnosti i sveznanju.

[8. Bog je apsolutni čovek.]

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman

43. Čovek poseduje spoljašnju misao, baš kao što poseduje i unutrašnju misao. On biva u spoljnoj misli kada je u društvu, to jest, kada sluša ili govori, podučava ili deluje, a takođe i kada piše; opet, čovek biva u unutrašnjoj misli onda, kada biva kod kuće i otpusti dizgine svojim unutrašnjim naklonostima. Unutrašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u sebi; a spoljašnja misao jeste odgovarajuća misao njegovog duha u telu. Obe misli, i spoljašnja i unutrašnja, ostaju u čoveku posle smrti, tako da se, posledično, čak ni tada ne mogu spoznati osobine čoveka, sve do časa u kome mu spoljna misao biva oduzeta; nakon toga, on počinje da misli, govori i deluje u skladu sa svojom naklonošću. Čovek, koji poseduje zdrav i ispravan um, tada će videti i čuti neobične stvari. Čuće i videće kako mnogi, koji su u svetu mudro razgovarali, učeno propovedali, podučavali kao erudite, pisali svesno i delovali pažljivo i oprezno u svom govoru i postupcima, od časa u kome im se spoljni um oduzme, počinju da misle, govore i ponašaju se sumanuto, na način na koji to čine umobolni ljudi na svetu; i, što je neobično, oni tada veruju da su mudriji od drugih.

Međutim, da bi mogli da se zaustave u tom njihovom ludilu, oni se ponekad prepuštaju spoljašnjosti, a time i u svom sopstvenom građanskom i moralnom životu, u kome su se nalazili dok su živeli na svetu. Kad su u društvu tamo i na nebu, dozvoljava im se da se sete tih ludila; i tada sami vide i priznaju da su sumanuto razgovarali i umobolno postupali; međutim, od onog časa u kome ponovo bivaju prepušteni svojoj unutrašnjosti (to jest, onome što odgovara njihovom duhu), oni iznova postaju sumanuti, kakvi su bili pre nego što su se, na mah, vratili u svoju spoljašnjost.

44. Postoje različite vrste njihovog ludila; u koje se mogu uključiti ono što sledi, a to je, naime, da oni poseduju volju za: dominacijom, krađom, preljubom, bogohuljenjem, činjenjem zla; takođe, poseduju juš i volju za: preziranjem, odbacivanjem i ruganjem, upućenom svemu onome, što je iskreno, pravedno i pošteno, kao i prema svakoj istini i dobru crkve i neba. I, što je još gore, oni vole ovo stanje svog duha; to stoga, jer je pomoću eksperimenta, koji je obavljen nad mnogima, ispitivano da li bi oni radije razmišljali razborito ili sumanuto, i otkriveno je da bi radije razmišljali - sumanuto.

Štaviše, otkriveno je da su postali takvi zbog toga što su voleli sebe i svet iznad svega, kao i zato, što su razmišljali o korisnim stvarima samo u kontekstu sopstvene časti i ličnih dobitaka, a, takođe i zbog toga, što su veoma favorizovali telesna uživanja u odnosu na uživanja duše. U svetu su bili takvi da nikada nisu, unutar sebe, razmišljali zdravo, osim u situacijama kada su se viđali sa drugim ljudima.

45. Postoji samo jedan jedini lek za njihovu ludost: da im se dodeli obaveza da rade u paklu, i to pod kontrolom sudije. Sve dok bivaju zaposleni, oni nisu ludi; to stoga, jer dela, kojima su okupirani, drže njihov um (koji biva kao da je u zatvoru i svezan), kako bi sprečilo njegovo lutanje u razdragane maštarije njihovih požuda. Njihove zadatke obavljaju isključivo radi hrane, odeće i postelje, i pri tom ih obavljaju nevoljno, iz potrebe, a ne slobodno iz naklonosti.

46. Međutim, sa druge strane, svi oni, koji su na svetu voleli korisne stvari i koji su proizvodili te korisne stvari iz čiste ljubavi prema njima, misle zdravo u svom duhu, a njihovi duhovi razmišljaju zdravo u svojim telima; jer, kod takvih, unutrašnja misao se ne razlikuje od spoljašnje. Opet, počevši od njihove prve (unutrarnje) misli, kroz potonju (spoljašnju) misao, realizuje se njihov govor. Slično važi i za njihove akcije. Naklonost korisnim stvarima odtžava sabranost njihovog unutrašnjeg uma, i ne dozvoljava im da zalutaju u ispraznosti, u ono što je lascivno i prljavo, u ono što je neiskreno i varljivo, niti im, pak, dozvoljava upuštanje u izrugivanje izazvano raznim požudama. Nakon smrti su sličnog karaktera; njihovi umovi su sami po sebi anđeoski; i kad im se oduzme spoljna misao, oni postaju duhovni i anđeli i tako primaju nebeske mudrosti od Gospoda.

Iz svega što je ovde rečeno, biva posve jasno da, ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman.